Tebi, izviždanoj, praćenoj kikotom topova,
tebi, koju rani bajoneta ogovaranje zlo,
ushićeno uznosim nad lebdećim psovkama
ode svečano „O“!
O, zverinja!
O, detinjska!
O, petparačka!
O, velika!
Kakva ti imena još nisu doneli?
I koji ćeš još lik uzeti, dvolika?
Oblik građevine skladne il’ ruševina gomile?
Mašinovođi – što je obasut prašinom ugljenom,
rudaru – što probija slojeve ruda,
ti kadiš, kadiš rečju oduševljenom
u slavu čovekova truda.
A sutra hram Blaženog
ukrase svoga krova uzalud uznosi,
milosti željan – tvoji šestopalačni,
poput veprova ruše vekove Kremlja.
„Slava“ na predsmrtnom putovanju cvili bono.
Cik sirena – ko da se prigušeno plače.
Ti šalješ mornare na krstaricu što tone,