mozda niko nije umeo da te zeli ovako
kao ja nocas
tvoje ruke bele kao samoca
tvoja bedra sa ukusom platna i voca
tvoj malo sustavi glas
sa nosom decackim prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oprostajno pismo padavicara,
i cudno uznemiren toplinom
kao razmazen pas,
putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslucene predele,
da drvecu pozelim najlepsu laku noc
na svetu,
da se vrtim kao lisce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice
da malo nemam plan
da imitiram klavijature,
liftove
i okean
da zaboravim ruku na tvom struku
i lice uz tvoje lice