Možda kasno, možda mnogo rano,
Neprimetno i bez želja svesnih,
Ja učinih sebe Don-Žuanom,
Kao pravi vetrogonja pesnik.
Šta se zbilo? Kuda li to bludim?
Svakog dana ja klečim pred drugom.
Zbog osmeha sreće da izludim,
Nepomiren s izdajom i tugom.
Ja sam uvek želeo da manje
Progoni me nežnost koju dražim.
I to lažno, šuplje osećanje,
Što u ženskim pogledima tražim.
Izbavi me – o moje prezrenje,
Moja duša tebi je odana.
Nju je hladno zahvatilo vrenje,
I šumljenje plavog jorgovana.
Žuti suton u duši se zlati
I svaki čas glas iz magle kane:
Ko oseća, nek slobodom plati!
Taj izazov primi Don-Žuane.
Kad za glasom izazova krećem,
Čekaju me uvek isti puti.
Ja mećavu smatram majskim cvećem,
A ljubavlju zovem drhtaj puti.
Eto što se zbilo – kud bludim,
Zašto uvek klečim ispred druge;
Zbog osmeha sreće da izludim,
Nepomiren s izdajom – pun tuge.
