Veče crne obrve natuštio
Usnule ptice pred kanonom stoje
Da nisam mladost juče popio
Da se juče nismo rastali nas dvoje
Zaboravi mračne sile
Sto me bez milosti kidale i klale
Lik tvoj nježni i oči tvoje mile
U duši su mi jedino ostale
Pa i ako se zaljubim u drugu
I s njom u ljubavi , shvati
Pričacu o tebi svoju tugu
I kao nekad opet dragom zvati
Pričaču joj o nama koje kuda
I o životu sve sto bude htela
Glavo moja neizmerno luda
Do čega si ti mene dovela
Kroz ponoć nemu i gusto granje
Vidi se zvezda tiho treptanje,
Čuje se srca silno kucanje –
O lakše samo kroz gusto granje!
(…)
Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore,
K’o grudu snega vrelo sunčanje –
O lakše, lakše kroz gusto granje!
Boja plava i breskvinog cveta,
ljubičica i crveno vino.
Tako je cvetala,
tako je plamtela
vaša vatra u meni!
Kasno se vraćam u svoj dom
i dugo kraj prozora bludim,
osećam da san mi dolazi
a moje srce strepi.
Strepi od obilja i života.
Treperi duša u meni.
Kome da je poklonim?
Tebi, najdraža moja.
Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
Živio sam usput, kao sve da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na ovoj zemlji.
I tebe sad po navici ljubim, dijete,
Zato što sam ljubio mnoge , boleći,
Zato uzgred, ko što palim cigarete,
Govorim i šapćem zaljubljene riječi.
„Uvijek” i „ljubljena” i „upamtiću”,
A u duši stalno ista pustoš zrači;
Ako dirneš strasti u čovjekovom biću,
Istinu, bez sumnje, nikad nećeš naći.
Zato moja duša ne zna šta je jeza
Odbijena želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, leprtšava breza,
Stvorena za mene i za mnoge druge.
Ali, ako tražeć neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u sjeti,
Nikad neću da te ljubomorom gušim,
Nikad neću tebe ružiti ni kleti.
Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, kao sve da sanjam,
Kao mnoge druge ljude na ovoj zemlji.
Ali, ako tražeć neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u sjeti,
Nikad neću da te ljubomorom gušim,
Nikad neću tebe ružitii ni kleti.
Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, kao sve da sanjam,
Kao mnoge druge ljude na ovoj zemlji.
pB
Sladunjavi mesec sa usnama ludaka
I voćnjaci i sela pohlepni su noćas
Dok zvezde blistaju kao hitre pčele
Svjetlonosnim medom koji kaplje s grana
Jer eto sve je slatko što pada sa neba
I svaki zrak mjesečev je kap meda
A ja skriven shvatam preslatku pustolovinu
U strahu od strele te pčele Zornjače
Koja mi stavlja u ruke varljive zrake
A mjesečev med uzima od ruže vjetrova
Mjesec je oblivao bojom cinka splet
tupih uglova
Perjanice dima,kao cifra pet,
vijorile ,crne , sa oštrih krovova.
Nebo bješe sivo.A a plač vjetruštine
ko fagot, u basu.
Jedan premrzli mačor iz daljine
mjaukaše tanko, sa tugom u glasu.
A ja sma išao, misleć o Platonu,
o ljepiti Fidijasa
i o Salamini i o Maratonu
pod treptavim okom jezička gasa.
Obožavam te kao nebo noću,
O posudo tuge, tu tvoju mirnoću
Ljubim te sve više što mi bježiš dalje
Čak i kada mislim da te tama šalje
Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.
U divljem naletu nasrćem i skačem
I k’o crv lešinu ne bih dao jačem!
I meni je mila u očaju slepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lepom.
Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Cas ko ljuta zver zavije,
Zaplace ko dete cas.
Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.
Tužne je i mracno tako
U ubogoj izbi toj�
A što si se moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?
Jel te umor obhrvao
Slušajuci bure huk,
Il’ je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?
Pijmo, dobra, verna drugo
Mladovanju bednom mom,
Kamo caša? pijmo, tugo,
Lakše srcu bice s njom.
Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nesvestici
Što na vodu rano mni.
Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Cas ko ljuta zver zavije,
Zaplace ko dete cas.
Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo caša? pijmo, tugo,
Lakše srcu bice s njom.
Život u toku zastajanja nema,
A smrt nam krupnim koracima ide;
Muči me sve što ja do sada vide`,
Još više ono što budućnost sprema.
Ka meni kao sen jedine sreće,
prilaze dani prošlosti sećanja –
i da njih nema, i s njima čekanja –
Ja bih van ovih misli bio veće.
Vraćaju mi se prijatnosti znane
Što jadnom srcu sladile su dane;
u luci vidim brod – lik sreće svoje.
Zamorene su ruke kormilara,
slomljeni jarbol oluja obara,
A svetiljke su ugašene moje!
Čini mi se da sam te morao voleti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je vekovima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvek gledam iznova u prošlost, na kraju uvek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.
Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milion drugih ljubavnika, deleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka –
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.
Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju –
I pesme svih pesnika, prošlosti i večnosti.