Category Archives: Umjetnost

*

Kupiću ti zlatnu grivnu,

Divnu

Grivnu!

Nek’ se niže, ružo b'jela,

Oko tvoga grla b'jela,

Pa kad skočiš, sele laka,

Neka čini, cika, caka,

Cika, caka!

Kupiću ti zlatnu grivnu,

Divnu

Grivnu!

A u grivni biće slova

Od bisera, alemova:

Ovaj darak onaj dade,

Što pred tvojim sjajem pade,

I što sniva bez pokoja

Do dva mila oka tvoja!

Kupiću ti zlatnu grivnu,

Divnu

Grivnu!

A svi snovi, želje moje

Nek’ u zlatnoj grivni stoje,

Nek’ ti šapću blago, ti'o:

“Zoro moja, danče mio,

Slatki raju moj,

Do groba sam tvoj, pa tvoj!…”

I meni ćeš jednom doći,

nećeš me zaboraviti,

slomiće se lanac ovaj

i mukama kraj će biti.

Smrti, sestro draga, još se

činiš tuđa i daleka,

nad nevoljom mojom stojiš

kao hladna zvezda neka.

Al’ jednom ćeš prići blisko,

ko buktavi plam,

samo hodi i ja čekam

da se tebi dam!

Ne daj da žeđam dok Vino na usni nosim,

Ni da s Kraljevstvom u svome Džepu – prosim.

Iz ciklusa ”Stihovi o divnoj dami”

U dokolici mladoj , u mekoti rasvita,

Duša je stremila uvis. Tamo Zvijezdu našla.

Bio je maglen dan, meko je padala sjenka.

Večernja Zvijezda ćutljivo je čekala.

Neuzbuđena, na tamne stepenike

Stupila si Ti, i, Tiha, zaplivala,

I lakom željom, sred mekote zorine,

Zvjezdanijem stazama Sebe si predala.

Proticala je noć maglom snoviđenja.

Mladost je ropska u željama bezbrojnim.

Bliži se zora.

Sjenki više nema,

Ti, Jasna, pošla si stazama sunčevim.

Spavaj sine,lijep san usnio

da ti majka tanku košu kroji

košu kroji a godine broji

jednu majka a drugu pomajka

treću teta materina seka

a četvrtu pupčenica baka

koja ti je pupak urezala

i na bile ruke dočekala.

Moje srce još i sad, Marijo,
Kada te vidim gdje mi u susret dolaziš,
Moje srce zbog tebe naglo zakuca.

Budi mi sklona, molim te, Marijo,
I nemoj mi srce odjednom zgaziti:
Gazi ga malo-pomalo, kao i dosada.

A ja ću se smijati, i smijati,
Kao što sam se i večeras smijao.

A i ti se smij, Marijo,
I gazi srce moje!

Zbog obala svoga zavičaja

napustila si tuđi dom.

Gorko sam plakao do kraja

pred tobom u trenutku tom.

Moje su hladne htele ruke

da odlazak zadrže tvoj,

da rastanka ne kratiš muke

preklinjao je uzdah moj.

Al ti si usne iščupala

iz poljupca dubokog tog,

u drugi kraj si mene zvala

iz predela progonstva mog.

Govorila si: “Dan postoji,

i sastanka će našeg čas

u senci maslina da spoji

poljupcem novim opet nas.”

Al tamo, pod visokim svodom

što sja u plavom blesku svom,

gde raste maslina nad vodom,

usnula ti si večnim snom.

Tvoj setni bol i čar lepote,

sve uze urna večnog sna,

sastanka poljubac nam ote,

al još ga uvek čekam ja.

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo

Neandertalci,
inače nemam
ništ’ protiv njih,
pola svog ljudstva
pobacali
u tavu,
ispekli ih,
proždrli,
i napravili
Državu.
Kako im je pošlo to
“za trbuhom”, zna se.
To jest: ne zna se.
I nikom ništa.
Sad proračunske
popunjavaju rupe
kruhom.
Vuk sit,
i cijelo je dupe.
Susjedi vele:
ta Država je luda!
A Država im citira
Augustina
i Moniku.
“De civitate Dei”,
dakako.
Ali u toj
nezbiljskoj
Božjoj civitadi
nije li – od straha
da ne umre
od gladi –
premijer
nekom Cigi
ukro harmoniku?
I punih hambara
dao gordo se
u trk,
vičući:
htjeli ste
vi mandrili
muškarca,
koji nema
ni muda,
ni brk.
Pa sad ga
nemate.
Eto vam
Kosorčice!
Nema muda,
doduše,
al ima zato
cice
u koje bozi
dvaju vjetrova
pušu.
Pa prakamenu svoju
spašavaj dušu.
I sritno van bilo
pod štitom svetog Duje.
A meni se
od vas
povijesno podriguje.