Category Archives: Umjetnost

Kose raščupane, smijući se, opijena,

halje raskopčane, pjevajući, bocom u ruci,

narcis-okom zavodeći, tužne riječi mrmljajući,

sinoć, oko ponoći, do ležaja moga dođe.

Na uho mi tužno šapne:

“Da li spavaš, ljubavi moja?”

Kad’ zaljubljenom daju takvo noćno vino,

ako u njem’ ne uživa, ljubavi je izdajica.

Idi zahide ! Ne prigovaraj pijancima,

jer nam Dana Postanka, drugo nije dano ništa.

[to god nam je On točio, ispili smo,

bilo da je vino rajsko, bilo zemaljsko.

Osmijeh čaše vina i raščupan uvojak drage,

kajanja su mnogih, pa i Hafizova ismijali!

Cveće zla XXXV

Ratnik na ratnika jurnu u jarosti;

Sevnuše mačevi kroz vazduh pun graje.

Ta buka i dreka behu krik mladosti

koja se žestokoj ljubavi predaje.

Slomi se oružje! Ko što se, o dete,

skrši naša mladost! Al poraze njene

sad nokti i zubi hteli bi da svete.

– O, besna su srca ljubavi ranjene!

Tu, gde ris i tigar kruže, u tu crnu

jamu, hrvući se, borci popadaše,

tu će koža da im procveta na trnu.

– Pakao proguta prijatelje naše!

Amazonko, i mi hajmo s njima, neka

plamen naše mržnje potraje doveka!

Ustaću i otići, otići na Inisfri,

i tamo kolibu dići od gline i pruća, znam;

Gajiću leje pasulja i košnice, imaću, tri,

i živeću srećan i sam…

Tamo ću imati spokoj jer sporo rominja mir,

kaplje s velova jutra u cvrčkov raspevan žbun;

Tamo je blistava ponoć, podne uz purpuran vir,

a sumrak lepršanja pun…

Ustaću i otići… jer stalno čaroban šum

pljuskanja jezerske vode slušam za jave i sna;

Taj šum, dok pločnike gazim i siv prašnjav drum,

srce mog srca zna…

Zašto si tako lijepa?
Ne budi tako lijepa.
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lijepa?
Kad bi bar imala pjege
da ih vječno po tvom licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Cjelog bih života na koljenima
ubjeđivao razroko oko.
Ali, ti si lijepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živjeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živjeti.
Sve mi se vidi!
Sva moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živjeti pod reflektorima.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živjeti s tobom.
Suviše si lijepa.

Tiho teku razne reke
Uz gradove i kraj sela,
A mutne su, krvave su, –
Sobom nose mrtva tela.

Jedni leže licem gore,
Oči su im otvorene;
A drugima – svejedno je –
Oči dole oborene.

Oni jadni ka da šapću:
Je l’ to bila Božja volja?
Oni drugi ka da kunu:
Nije Božja, već đavolja!

Kad su reke moru stigle,
U more se hučno slile:
Lešine se ukrstile,
U vrtlogu zagrlile.

More slano, isplakano
Dočeka ih čudnim zborom;
More suza, njinih suza,
Dočeka ih sa prekorom…

Ne dozivam, ne žalim, ne plačem,

ko s jabuka belih cvetni kad –

sve će proći. Suvim zlatom načet,

nikad više neću biti mlad.

Više nećes treptati ko ptica,

srce, zimom dotaknuto zlom.

Ni zemlja me brezinoga cica

ne namami bos da lutam njom.

Duše skitnje! Sve me redje preneš,

sve mi ređe pališ usta plamna.

O svežino moja izgubljena,

oči bujne, poplavo pomamna!

Na željama škrt sam ko na zlatu,

moj živote beše mi tek san?

Ko na rujnom da projuri atu,

u proleće kad zarudi dan.

Lisća bakar tiho kaplje s klena,

na tom svetu prolazno je sve…

Nek je svaka stvar blagoslovena,

sve što dođe da cveta i mre

Kad se plava ljubica u bašči previja,

A jutarnji lahor ružicu razvija –

Mudar je, tko s dragom prebijelih grudi

Pije vino – i čaše o kamen razbija!

Ja Te volim dvjema ljubavima:

ljubavlju koja teži sreći mojoj i

ljubavlju koja je doista dostojna Tebe.

Što se tiče ljubavi za moju sreću,

to je ljubav da ja mislim samo na Tebe

i ni na koga drugog. A što se tiče ljubavi

koja je dostojna Tebe, to je da

koprene padaju i ja Te vidim.

Nikakva slava meni ni zbog jedne

ni zbog druge ljubavi, nego slava Tebi,

i za ovu i za onu.

Wer jetzt weint irgendwo in der Welt,
ohne Grund weint in der Welt,
weint über mich.

Wer jetzt lacht irgendwo in der Nacht,
ohne Grund lacht in der Nacht,
lacht mich aus.

Wer jetzt geht irgendwo in der Welt,
ohne Grund geht in der Welt,
geht zu mir.

Wer jetzt stirbt irgendwo in der Welt,
ohne Grund stirbt in der Welt:
sieht mich an.

Ozbiljan čas

Neko sada plače negdje u svijetu,
bez razloga plače negdje u svijetu,
nada mnom plače.

Neko se sad smije negdje u noći,
bez razloga se smije negdje u noći,
meni se smije.

Neko sada ide negdje u svijetu,
bez razloga ide negdje u svijetu,
ide ka meni.

Neko umire sada negdje u svijetu,
bez razloga umire negdje u svijetu:
gledajuć mene.

Tu dole kraj vrbaka

ja draganu sretoh milu,

tu slušah je kraj vrbaka,

belonogu i čilu,

kad reče: ljubav je prosta –

k'o lišće raste lako;

Al’ ja sam lud, zelen, bio,

i sam ne mišljah tako.

U poljani ja sam staj'o

sa draganom nad rekom

kad pleća mi obujmi ručicom

belom i mekom,

pa reče: ljubav je prosta –

k'o trava raste lako;

Al’ ja sam lud, zelen bio;

Sad tužan ja bih plak'o.