O, glupo srce, ne tuci!

Sve nas je varala sreća,

tek prosjak se kobi sjeća…

O, glupo srce, ne tuci!

Meseca žute šare

krošnjama kestena teku.

Lali skrivam u šalvare

glavu pod koprenu meku.

O, glupo srce, ne tuci!

Nekad smo prava deca,

i plač i smeh odjednom:

dok neki večito jeca,

radost je suđena jednom.

O, glupo srce, ne tuci!

Života varka ne uspi.

Nove se napijmo snage.

Srce bar sada usni,

ovde, u krilu drage.

Života varka ne uspi.

Možda će i nas otkriti

usuda lavinska struja,

na našu ljubav odvratiti

pesmom k’o u slavuja.

O, glupo srce, ne tuci.

Na dragoj leži mjesečina
I san svih zvijezda na njoj sniva,
U grudi joj se bijele sliva,
A svuda drugdje pomrčina.

I moja radost i vedrina
U srebrn okvir je okiva;
Dok crna tuga mi noćiva
U srcu; mraku sviju tmina.

I tako draga u snu bludi,
Pa, čini mi se, vrh nebesa,
Dok rana zora nježno rudi,
Treperi odraz njena mesa.

Tek onda kad vjeđe digne,
Mir mi stigne. O, mir mi stigne.

Ljubim li te, il’ su glasi
Pjesme moje pusta varka?
Ja te ljubim, srpsko cedo,
Iz ljubavi ognja zarka.

Zori, kada jutrom svice
I purpurni plast svoj siri;
Lahoricu, kad nestasno
Kroz rucice male piri;

Zvjezdicama, tihom noci
Kad pojezde u visini;
Slavujicu, kada sjetan
Prizeljkuje u tisini;

Potocicu, bistrom vrelu,
Neka gorom, doljom glasi;
Cistoj rosi, sto krunicu
Mirisljavog cvijeca krasi;

I tisici, kad pjevusi
Vijuci se lakim letom; –
Svemu velim da te ljubim
Vjerne duse vatrom svetom

Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al’ nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokazem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produzio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah, zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i žeceve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam.

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleca dusu mi opi,
opi, pa zudno udisah zrak.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svez i mek.
cinjase mi se vec davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag na snegu belom;
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je cas rumen, cas setan, bled,
kad sretno se i tuzno u isti mah.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom. 

17.

Na putu razuma – samo razum slijedi,

pokraj dobrog druga – hrđava ne gledi!

Ako hoćeš da se dopaneš svjetini –

Sve joj daji, od nje ti ništa ne štedi!

18.

Čak ni ruža nije toliko crvena

kao krv Cezara kad je prolivena.

Cvetovi božura* iznikli u vrtu

nekad lepe glave sad su uspomena.

Cveće zla XLI

Kad jutros, jedva krijući zlobu

i u klopku me navodeći,

Demon u moju uđe sobu,

upita: “Da li mi možeš reći

šta je od sviju lepih stvari

kojim je oko zasenjeno,

od crnih il’ rumenih čari

što čine ljupko telo njeno,

najslađe?“ – Ali duša reče

Gnusniku: “Svaki deo greje

isto, iz svakog melem teče

i podjednako drago sve je.“

Ne znam kad me očarava,

šta posebno me tu privlači.

Ona me kao noć stišava

i kao Osvit na me zrači;

I saglasje je preveliko

što njenim lepim telom vlada

da obujmiti može iko

sve sastojke tog divnog sklada.

Preobražaj me tajni pleni,

sva čula se u jedno sliše!

Muzika struji dahom njenim,

kao što njezin glas miriše!

Jer je u visini misli ponižena,
ja bih htio njeno zlo da mi je tuđe;
ali slabo tijelo, okaljano suđe,
krvav demon želje, opsjena je Žena.
Srce mre u strasti, grijehom plamti zjena,
od ploti mi nema pakao što luđe.
San je spola dosta da mi bijesno uđe
u sva uda ludost i na usta pjena.
Kipi mi krvi putena bjesnoća,
znoj pohote bije s užarena čela,
sve su misli pjanstvo, neba vrela hula,
i, dok bludno žeđam zabranjena voća,
izgara u grču lomača mog tijela,
zapaljena divljim ilinstakom čula.

Nemoj, draga, noćas da te san obrva
I da sklopiš oči na dušeku mekom!
Kada mjesec sine nad našom rijekom
I na zemlju pane tiha rosa prva,

Rodiće se mlado proljeće! I svuda
Prosuće se miris plavih jorgovana;
I pahulje snježne padaće sa grana
U naš bistri potok što baštom krivuda.

Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom,
I svaki će prozor zasuti beharom,
Da probudi srca što ljube i gore…

Zato nemoj, draga, da te san obrva!
Dođi, i u bašti budi ruža prva,
I na mome srcu miriši do zore!

Večer je obrve crne natuštio,
nečiji konji stoje pred ulazom holim,
da nisam jučer ja mladost propio,
da te nisam jučer prestao da volim?

Ne škripi više trojko zadocnela,
naš život ode bez traga rumena,
možda će sutra bolnička postelja,
da me uspokoji na večna vremena?

A možda ću i ja,sutra sasvim drugi,
izaći odavde s isceljenom grudi,
da slušam pesmu vetra u čas dugi,
i da živim tako ko svi zdravi ljudi…

Zavolim li drugu nek bude ma koja,
ali i s dugom u sutonu blagom,
pričaću o tebi,o,ljubavi moja,
kako sam i ja tebe nekad zvao dragom.

Pričaću kako je mladost nam rujna tekla,
što nije kao prošlost tamo,
o glavo moja,glavo moja bujna
do čega si me ti dovela samo???