Category Archives: Umjetnost

Vidim toliko muškaraca sa mirnim čistim devojkama u cicanim haljinama,
Devojaka čija lica nisu gruba ni okrutna.
Ne dovodite mi nikad kurvu, govorim prijateljima,
zaljubiću se u nju.
Ti ne bi podneo dobru ženu Bukovski.
Potrebna mi je dobra žena, potrebna mi je
više od ove pisaće mašine, više od mog automobila,
više od Mocarta, toliko mi je potrebna
dobra žena da je već osećam u vazduhu, osećam je
pod prstima, vidim pločnike stvorene za njena stopala,
vidim jastuke za njenu glavu,
osećam svoj suzdržani smeh,
vidim je kako mazi mačku,
vidim je kako spava,
vidim njene papuče na podu.
Znam da ona postoji,
ali gde je na ovoj zemlji
kad me kurve stalno pronalaze?

Kroz vječnost
dotjerivane misli
da bi se u trenutku
razvezao čvor
na vrhu jezika

Sve umire na zemlji – majka, mladost,
žena iznevjeri i izda drug.
Ali ti traži sebi drugu radost,
gledaj u hladni, u polarni krug.

Uzmi svoj čun, i plovi sve do pola
kroz led – I tiho zaboravu daj
negdašnju ljubav, borbu, boljku bola…
zaboravi pun strasti stari kraj.

I svikni, drhtaj otegnutih zima
umornoj duši neka bude lak,
da bude ovdje ona već sve ima
kad otuda joj doleprša zrak.

Odoratus impedit cogitationem
Sv. Bernar

evo
od čega je načinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom

od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka

od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje

najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmešaju
čas na jednu čas na drugu stranu
i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih.

Zlatan će čas
Poslednji put da otkuca za nas;
Plamen će cvetu da klizne niz stas.

Mesec će skratiti dužinu svoga runa
I odvojiti more od žutih duna.

Onda ćemo se, možda, setiti ovoga; samo,
Zaboravićemo nešto što sada znamo,
A biće i nečeg što treba zaboravu da damo.

I sve će biti isto kao sa drugim stvarima:
Odroniće se kamen, nestaće ruža sa svojim čarima.

A biće tiho, te možda biće nam draže
Da stojimo pred kapijom od kolja, al’ reči što se traže
Biće sve dalje, i sve će manje imati šta da se kaže.

Zabranjeno je plakati bez pouke,

probuditi se, a neznati sta sa sobom,

bojati se osobnih uspomena.

Zabranjeno je ne boriti se za ono sto zelis,

odustati od svega zbog strahova,

snove ne pretvoriti u stvarnost.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,

ne pokusavati sacuvati zajednicke uspomene

i zvati ih samo onda kad su potrebni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,

pretvarati se pred ljudima do kojih ti je stalo,

izigravati drugu osobu da bi te pamtili,

zaboraviti na one kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne stvarati vlastitu pricu,

ne imati vremena za ljude kojima si potreban,

ne razumjeti da ono sto ti zivot daje, to i uzima.

Zabranjeno je oterati nekog s kim se nisi pomirio,

zaboraviti njegove oci i osmeh.

Zabranjeno je zaboraviti njegovu proslost i zameniti je njegovom sadasnjoscu.

Zabranjeno je ne pokusavati shvatiti druge,

misliti da je njihov zivot vredniji od tvog,

ne spoznati da svako ima svoj put i srecu.

Zabranjeno je ne ciniti stvari za samog sebe,

bojati se zivota i obaveza,

ne ziveti svaki dan kao da ti je poslednji.

Zabranjeno je ne traziti srecu,

ne ziveti zivot s pozitivnim stavom,

ne misliti da uvek mozemo biti bolji.

Zabranjeno je ne znati da bez tebe ovaj svet ne bi bio isti!

Srce mi je milosti izvor;
moje reči se uz rane previjaju
kao listovi lekovitog bilja,
koraci mi umeju da vode
i one što lutaju bez cilja.

Mene privlače oči nesrećnika
i čela samoubica
nesanicom ispijena.
Sa mog čita se lica
da sam deset puta sestra
pa jednom žena.

Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rodjena sam da na krilu nišem
bolove čije dok ih ne ublažim,
rodjena nad čijim snovima
nemirnim da uplašeno dišem.

Ne bih mogla voleti bez tuge
ni radosna priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
onom kom laka su jutra,
a uzglavlja vedra.

Rodjena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da umeju da vidaju,
u očima da umeju da greju,
na usnama da gorčinu skidaju.

Red ne poznaju ni more ni Sunce
Oblicima prošao je sjaj.
Evo tih iznenadnih rulja ljudi,

Tih iznenadnih oblaka ruku i lica
Dugo tlačenih, sada slobodnih
I glasovi su to, sto traže, a ne znaju šta

Osim da srećni budu, a ne znaju kako,
Postavljajući oblike, a opisati ih ne mogu,
Zahtjevajući red veći nego što mogu da ga objasne.

Moj prijatelju, sumnje me ne dave,
Blizinu smrti ja osjetih davno.
U grobu, tamo, gdje će da me stave
Znam da je vlažno, zagušljivo, tavno.

Al ne u zemlji – sa tobom ću biti,
U dahu vjetra, u blistanju zraka,
Kao val blijed morem ću se liti,
Biću u nebu ko sjena oblaka.

I tuđa će mi biti zemna sladost,
Pa čak i tuga, nekad srcu mila,
Ko što su nebu tuđi sreća, radost…
Al ne bih svoju spoznaju žalila,

Mir očekujem… Duša je sustala,
Zove me sebi priroda ko mati…
Kakva lakoća – téža žića spala,
O utješno je, mili, umirati.

I smrt će biti sasma nešto ljudsko
Na ležaju se tijelo s nečim nevidljivim hrve
i hropti
i smalaksava i stenje
i onda stane.
Ko kad mašina stane. I stoji. Ni makac.

I ljudi u to što se zbilo gledaju ko u neki
svršen poso
i podižu se kao kad se podižu od stola
i sluškinje se uprav tad najviše uzrade

Mati će živinski kriknuti
otac zaćutati
i buljiti nijemo cijelog dana.