Category Archives: Umjetnost

• 

• 

Danas san dobila pismo

pošiljatelj nepoznat

bila koverta

četvrtasta, osigurana

prozirnom ljepljivom trakom

na poleđini

oko deset ujutro, poštar  pozvonija

na vrata,

u sandučiću

bilo krcato

reklamni biltena,

ne bijaše mista za kovertu

evo

vrtin pismo  u rukan,

ko će znat

možda  i skontan

nepoznati pošiljatelj

ko je

a

more bit…

jednom san imala

jednog mog

pisme je volija pisat,

pisma ljubavna, pa

bi zna reč

za tebe su najdraža

uvik, zauvik

a ja

čekala

tog mog

(nepoznazog pošiljatelja “)

… oduvik…

jer

tribah ga u

najboljin godinan

onako

ka more,

il, krilo tica

šta leti više borova

ka, fijuk vitra dok tuče o ponistre u

noći

kad me,

probudi oluja u tilu,

ka zoru

buđenu toplinom ruke

drhtave,

nabijene strašću

pomodrili prstiju

zapleteni u duge kose

jednom doći će

zasigurno

obećo je

taj jedan moj

nikad ne laže

samo smrt

(moliću se za njega,

mnogo je grešan,

kasni)

ga može spričiti

1762

 

Da je priroda smrtna dama

Što malo vremena ima

Da kofer spremi i naredi

Veliku promjenu klime –

Kako brza, kako značajna –

Kolika bila bi preša –

Al priroda će biti spremna

I sat imati da uljepša –

Ponešto sitno što je bilo

Tako lijepo i prije –

Zbog ostanka čarobno – a zbog –

Odlaska – čarobnije –

 

 

 

O, moj Bože tvoja me ljubav rani,

i ta me rana jednako peče

o, moj Bože, tvoja me ljubav rani.

 

O , moj Bože , tvoja me kazna stiže

i ta opekotina me još uvijek  reže,

o , moj Bože , tvoja me kazna stiže.

 

O,  moj Bože ,spoznah da bijeda sve je,

i tvoja se slava nastani u meni,

o, moj Bože, spoznah da bijeda sve je.

 

Sad mi dušu Ti natopi vinom,

smješaj moj život s Hlebom na Tvojem oltaru

sad mi dušu Ti natopi vinom.

 

Evo moje krvi koju nisam lio,

evo moje puti nedostojne patnje,

evo moje krvi koju nisam lio.

 

Evo moga čela što se stidi,

za postolje Tvojih uzvišenih nogu,

evo moga čela što se stidi.

 

Evo mojih ruku nedirnutih radom,

za žar raspaljeni  i za tamjan rijetki

evo mojih ruku nedirnutih radom.

 

Evo moga srca udaranje pusto,

da zakuca, grešno, na trnje Golgote,

evo moga srca udaranje pusto.

 

Evo mojih nogu, taštih lutalica

da pojure na glas Tvoga oproštaja

evo mojih nogu, taštih lutalica.

 

Evo moga glasa, turobna i lažna,

da se ispovjedi i da kaznu primi,

evo moga glasa, turobna i lažna.

 

Evo moje oči, svetlice grijeha,

da zgasnu od plača u molitvi jarkoj,

evo moje oči , svetlice grijeha.

 

Avaj , avaj, Bože praštanja i žrtve.

koliki je bezdan moje nemilosti,

avaj, avaj, Bože praštanja i žrtve.

 

O, Bože užasa i svetosti čiste

avaj, to beznadno veče mog zločina,

o, Bože užasa i svetosti čiste.

 

O,  Bože spasa, radosti i sreće,

svih mojih neznanja i svih mojih strahova

o, Bože spasa, radosti i sreće.

 

Ti, jedini , Bože, možeš znati sve to,

i to da sam bjednik od svakog veći

Ti, jedini , Bože, možeš znati sve to.

 

Ali sve što imam ,  Bože , Tebi dajem.

 

 

 

32

Ključ za ta vrata uvek ću sniti

Prošlosti veo tajnu će kriti:

Dve kratke reči Tebe i Mene*

I posle više neće nas biti.

33

Kad zavlada tama i opasnost vreba

koje svetlo Sudbe slediti nam treba?

I ja Nebo pitah šta je izlaz tada.

„Slepo verovanje!” – odgovor je Neba.

 

 

 

pB

 

U vrtu crveni karanfil cvjeta,
ne može da sni, ne može da čeka,
samo jednu želju ima:
da što brže, namah procvjeta!

Vidim jedan živi plamen,
njegovo rumenilo miluje vjetar,
i on samo jednu želju ima:
da što pre, što brže izgori!

A ti, u mojim venama, u mom srcu,
šta je tvoj san, šta želis ti, ljubavi?
Ne želiš da iscuriš u sitnim kapima,
u bujici, u zapjenušalim talasima ti bi
da se zaludo raspeš i sebe uništiš.

 

 

pB

 

 

   

 

 

Moje žedne usne opet traže

da ih blagosloviš tvojim poljupcem,

moji prsti tvoje traže.

Hoću pogled da tvojim napojim,

da u tvojoj kosi skrijem lice,

da uvek budnim i poslušnim rukama

u zanosu prihvatim tvoje,

da uvek novim plamenom oživim

tvoju lepotu hiljade i hiljade puta,

dok dan i noć, sadašnjost i prošlost

za nas jedno ne postanu.

Dok se blaženi i sudbini zahvalni

ne vinemo iznad svakog bola,

dok izvan domašaja ovoga sveta

mir ne nađemo.

 

 

 

Nebo. Nebo. Sreće dosta.

U proleću po drveću

od meseca kikot osta.

Ej umreću!

 

Ej umreću ispod granja

kraj zaspale vodenice

za devojke, milovanja, pletenice.

 

Ej, umreću od daljina,

od mladosti i od snage,

za krčage pune vina, za krčage…

Pa da se pije, da se smeje,

da se peva preko njiva,

sav od sunca po ustima ispolivan.

 

Da me čekaš ispred kuća,

da razvezeš ruke zrele,

oči bi se od svanuća razbolele.

Razbolele i opile

da se smejem do bolesti.

 

Ej, da mi je niz aprile tebe sresti.

Ej, da mi je da izludim,

a bagrenje rascvetano.

Ej da mi je golih grudi,

 

Djevojčica u crvenom i djevojčica u plavom
Zajedno šetale livadom.
“Odlučimo, Aljina, svojom glavom,
Skinimo se i osvježimo u potoku vodom?”
Strogo će na to tada reći,
Prijeteći prstom, djevojčica u plavom:
“Preko toga mama ne bi mogla preći.”

– – –

Djevojka u crvenom i djevojka u plavom
Navečer šetale uz polje raži.
“Hajde, Aljina, krenimo sada u pravcu pravom,
Hoćeš da pobjegnemo od kuće? Kaži!”
Odgovor strog, po tonu skroman,
Dala je s uzdahom djevojka u plavom:
“Ne luduj! Živimo život – a ne roman…”

– – –

Žena u crvenom i žena u plavom
Šetale skupa perivojem.
“Vidiš, Aljina, venemo, svojim smo se stavom
Zarobile u sretnom stanju svojem…”
Odgovorila joj iz tamne sjene
S gorkim osmijehom žena u plavom:
“A što bi drugo? Pa mi smo žene!”

 

 

Mazga kralj i ja

Umrećemo sutra

Mazga od gladi

Kralj od dosade

Ja od ljubavi

 

Parče krede

Na tabli dana

Piše naša imena

Vetar u jablanima

Zove nas po imenu

Mazga čovek kralj

 

Sunce Crne Krpe

Već nam je izbrisalo imena

Svježa voda iz travnjaka

Pjesak iz pješčanika

Ruža iz crvenog ružičnjaka

Put od kuće do škole

 

Mazga kralj i ja

Umrijećemo sutra

Mazga od gladi

Kralj od dosade

A ja od ljubavi

U mesecu maju

Život je trešnja

Smrt koštica

Ljubav trešnjino drvo.