40
Kažem vam, mili, obraza čista:
kuća mi novim veseljem blista.
Jalovi razum gurnuh od sebe –
oženih ćerku vinovog lista!
41
Za „jeste“ i „nije“* nikad nisam brin’o,
o „gore“ i „dole“ dileme prekin’o.
Jedino što želeh do kraja da saznam
bilo je šta znači – u suštini – vino.
Drugi prihvataju vino i ulje što im naspu
u ovalan svod, u taman prostor kružan.
Ja, kao manja mera, i najvitkiji nasud,
za drugu se potrebu vajam: za vodopad suza.
Vino se bogati, ulje i dalje bistrije biva.
Šta sa suzama? Od njih otežah otromljen
oslepih, počeh da se na prevoju prelivam,
napukoh sav – i najzad ostah prazan i slomljen
pB
Autor
Vedad Šabanadžović
Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo – bijela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mjesečinu leti ogromna ptica
Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa
Koliko snage imaju oni
Što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
Čak ni kad čujem da me zove.
Imaš biser, dijamante
I sve za čim svet uzdiše;
Ti najlepše oči imaš –
Mila moja, šta bi htela više?
Tvoje mile, divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne mi večne pesme –
Mila moja, šta bi htela više?
Tvoje mile, divne oči
Mnogim bolom mene biše;
Ti me njima upropasti –
Mila moja, šta bi htela više?
Noću –
Kad tišina groblje pokrije,
Kad vjetrovi ne huje,
Može da se čuje
Kako bubnjadžija mrtvima
U bubanj bije.
Tad kao da niko ni umro nije.
Tad razdaljina između njih pod
Zemljom i nas gore
Veća nije
Od dvije
Palice bubnjadžije
Čeznem da ti kazem najdublje reči koje ti imam reći,
ali se ne usudjujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da ti kazem najvernije reči koje ti imam reći;
ali se ne usudjujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči sto imam za te;
ali se ne usudjujem strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovosću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećes nikada saznati sta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe;
ali se ne usudjujem jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usudjujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dizem glavu i dolazim veseo u tvoje drustvo.
Što se više približuje meta,
Dan kada se razrešimo zemnog jada –
I brzi bol vremena – bole zada-
Sve vidnije taštine su ovog sveta.
Sebi kažem: rastavlja nas sudba kleta!
O ljubavi ne zborimo više sada.
Zlo života ko sneg dođe i otpada.
Mi ćemo se osobodit svih tereta.
I mir tu je: jer ni nade biti neće –
Nade koja sve nas vara tako večno:
Dušu, osmeh, suze – sve što život kreće!
Mi vidimo da je često zalud muka
Da lečimo ono što je neizlečno
I da zalud uzdiše se, zalud kuka!
Kapljice biserne, kapljice prekrasne,
kako ste lepe uz zlaćani sjaj,
i tužne kako ste, s jeseni prekasne,
na crnom prozoru, uz vetra laj.
Veseli ljudi, dok ne znate stradanja,
kako ste drugima veliki tad,
i kako jadni ste u mraku padanja,
niko vam ne može smiriti jad.
Kapljice jesenje, kako vi sputate
i teškim tugama duši naudite,
klizite tijano, oknima lutate,
kao za veselim nečim da žudite.
O, ljudi nesrećeni, bolom ubijeni,
s tugom u duši, dok vek svoj trajete.
Često dozivate, kao opijeni,
minule časove u koje stajete.
Demoni i divote
Vetrovi i plime
More se već povuklo u daljine
A ti
Ko alga što vjetar je miluje nježno
Na pjesku postelje u snu se protežeš
Demoni i divote
Vetrovi i plime
More se već povuklo u daljine
A ti
Ali u tvojim očima poluotvorenim
Dva mala vala su ostala
Demoni i divote
Vetrovi i plime
Dva mala vala da me utope.