Category Archives: Umjetnost

Ja sam bijedno zrno pšenice na putu
djevojke koju volim.
Ja, koji bijah
poput lava hrabar i ponosan,
sada sam malen slavuj u krošnjama,
koji tiho pjeva svoje ljubavne pjesme.
Nazad na vrh Ići dole

 

 

Obožavam tvoje runo koje je savrčeni trugao

Božanstva

Ja sam drvoseča jedinstvene prasume

O moj Eldorado

Ja sam jedina riba tvoga sladostrasnog okeana

Ti moja lepa sireno

Ja sam alpinista na tvojim snežnim planinama

O moji silno beli Alpi

Ja sam bozanski strelac tvojih tako lepih usta

O moj toliko dragi tobolče

I tegljač sam tvojih noćnih kosa

O lepa lađo u kanalu mojih poljubaca

I krinovi tvojih ruku zovu me znacima

O moja letnja bašto

Plodovi tvojih nedara sazrevaju za mene svoju milinu

O moj mirisni voćnjače

I podižem te o Madlena o lepotice na vrh sveta

Kao luču vaskolike svetlosti

 

avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklu

jedan se policajac krsti
pred katedralom

jedna katedrala od čipaka

jedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba

u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse

jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice

u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri

jedan visoki kongoanac
što liči na kengura
umire javno
od nostalgije

oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena

jedan se pijani nemac seća
poljakinje marije kazinske
koju je ljubio
1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi

jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući jedan ljubavni par
kako se grli

 

Najsrećniji dan taj – i minute drage,
koje još pamti moje srce svelo,
uzvišena nada gordosti i snage,
sve je odletelo.

Rekoh li: i snage? da! tako bar mislim;
vaj! sad su sve to sećanja daleka!
To prividi behu u danima milim –
nek prolaze, neka.

Hej, gordosti, kakva veže nas još sila?
Nek se odsad druga čela guše
pod otrovom koji na mene si slila –
smiri se, moj duše!

Najsrećniji dan taj – i minute drage,
koje predosećam – i kojih se sećam,
i najdraži pogled gordosti i snage,
prošli su, osećam.

Al’ kad bi ta nada gordosti i snage
vratila se s bolom koji duša ova
spozna još onda – ne bih čase drage
doživeo snova!

Jer na njeno krilo stalno sve tmurnije
dok je lepršalo – pade
neka bit dovoljno jaka da ubije
dušu što je dobro znade.

 

Što se više približuje meta,
Dan kada se razrešimo zemnog jada –
I brzi bol vremena – bole zada-
Sve vidnije taštine su ovog sveta.

Sebi kažem: rastavlja nas sudba kleta!
O ljubavi ne zborimo više sada.
Zlo života ko sneg dođe i otpada.
Mi ćemo se osobodit svih tereta.

I mir tu je: jer ni nade biti neće –
Nade koja sve nas vara tako večno:
Dušu, osmeh, suze – sve što život kreće!

Mi vidimo da je često zalud muka
Da lečimo ono što je neizlečno
I da zalud uzdiše se, zalud kuka!

 

-,Da nisam našao tebe,  bio bih ljut na život, pa ne bih imao ništa, kao ni sada, ali ne bih  znao šta je sreća… Ne bi ti bilo lakše, ali bi meni bilo teže, i to je pravo. Nikad te više necu ostaviti samu, sve što se desi, desice nam se zajedno.“

-„Odlučio sam se za  ljubav. Manje je istinito i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I  ljepše. Tako sve ima više smisla. I smrt. I život.“

-,,Hodaćemo bez razloga, radovaćemo se, bez razloga, smijaćemo se, bez  razloga, s jednim jedinim razlogom, što smo živi i što se volimo. A kud  ćes veći razlog?“

-,,Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog“.

-,,Prijateljstvo se ne bira, ono biva,  ko  zna zbog čega, kao ljubav.“

-,,Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte.“ž-,,Jedino u mojim očima postaješ savršenstvo.“

-,,Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više.“-,,Nećemo biti bogati u novcu, ali ćemo biti najbogatiji u ljubavi.“

-,,Ljubav je ipak jača od svega.“

“Vino piju age Sarajlije,

vino piju Zašavicu biju,

ranjenici mladi podvikuju.

Svaki veli: ‘Jallah moja majko’,

Čamdži Mujo: ‘Jallah moja Ummo!’

Čamdži Mujo družini govori:

‘Ah, družino, moja braćo draga!

Kada meni suđen danak dođe,

suđen danak i umrli sahat,

ufat'te mi konja lastavicu,

i na konju zelenu dolamu!

U dolami, u džepu desnome,

u njemu je prsten i jabuka,

u zadžepku mrko ogledalo,

podajte ga mojoj Umihani,

nek’ se ogleda, a mene ne gleda,

nek’ se udaje, a mene ne čeka!

A ja ću se junak oženiti,

crnom zemljom i zelenom travom.

Ako bude roda gospodskoga,

žalit će me tri godine dana;

Ako bude roda hojratskoga,

neće žalit’ ni tri b'jela dana!’

To izusti, pa dušicu ispusti,

i umrije žalosna mu majka!

Ufatiše konja lastavicu,

i na konju zelenu dolamu.

Kad su došli šeher Sarajevu,

uzimaju prsten i jabuku,

dadoše ga dilber Umihani.

Desila se roda gospodskoga,

žalila ga tri godine dana:

Za godinu lice ne umila,

a za drugu se ne nasmijala,

a za treću kosu ne oplela.

Kad nastala četvrta godina,

rusu kosu rukom odrezala,

pa je šalje daji na kapiju.

Dajo joj je kosu pozlatio,

dajinica biserom okitila,

pa je meće gradu na kapiju:

‘Ova kosa u devletu rasla,

u golemu jadu odrezana:

Il’ je majka ukopala sina,

il’ sestrica brata jedinoga?

Il’ djevojka svoga suđenika?

Nit’ je majka ukopala sina,

ni sestrica brata jedinoga,

već djevojka svoga suđenika,

što ga neće steći dovijeka!’

Govori joj ostarjela majka:

‘Što ti žališ tuđina junaka,

Nije ti ga majčica rodila?’

‘Luda ti si, moja mila majko!

Da si mi ga i triput rodila,

ja ga ne bih ovol'ko žalila,

ko što žalim tuđina junaka,

ja ga neću steći dovijeka!’ “

(Umihana Čuvidina, prva bosanskohercegovačka pjesnikinja muslimanka ,Sarajka koja se zbog velike ljubavi i žalosti za poginulim vjerenikom nije htjela udati za drugoga, nije bila upisana u sarajevske sidžile (službene registre), pa se zbog toga pretpostavlja da je bila rođena 1794. godine na Hridu, jer zvaničnog podatka nema. Njen vjerenik Sarajlija Mujo Čamdži, bajraktar, prema historiografima, poginuo je 1813. godine kod Loznice, u vojsci Ali-paše Derendelije, za vrijeme Prvog srpskog ustanka na Balkanu.

U pjesmi “Čamdži Mujo i lijepa Uma”, Umihana je opjevala vlastitu tragediju.)

 

Žena. Žena i golubovi.
Žena između snova.
Oblaci u njenim očima?
Oblaci vrh njenih kosa.

(Posjeta čeka u sobi,
Vijesti, na telefonu.
Smrt raste sa satom,
Proljeće ima prozora.)

Žena koja sjedi. Mirna
u sobi, kao da leti.

Voda i kamen.

Voda i hleb.

Spavaju s nogama uvis

Boris i Gleb.

 

S ukusom nane

voda jutarnja –

ukus bogorodice

i srebra!

 

Plus ukus slobode

bez suvišnih očiju

Ne reč Božja –

već prirode glas.

 

Zid i sloboda.

Voda i plot.

A umesto soli –

visibaba prstovet.

 

 

 108

 

Nek se Hirurg s više opreza

Skalpela svog dotiče –

Ispod njinih rezova finih

Krivac-Život se miče!

 

 

 

165

 

Najviše ranjen Jelen skače –

Lovčevu priču sam čula –

To je tek zanos smrti – potom –

Česta je utihnula!

Šiklja stijena udarena!

Pa zgažen mač što skače!

Rumeniji je tu gdje

Jektika žalcem tače!

Radost je Oklop kojim Bol je

Oprezno oružana,

Da ne bi netko krv vidio

I viknuo: „Gle, rana!“