Daleki su putevi koji vode u Vreme – drugi mesec sam gledao na visinama Na zelenim prostranstvima isti plac slusam kao da dolazi iz vecnih ocekivanja Ostar vetar pokrece senke akacija nad sjedinjenim nagim telima koja se vole I u mom telu svi pokreti nestaju poput glasova umirucih polja.
Ah, cemu sluzi ljubavniku ljubav koja nece nici na neplodnom tlu Cemu sluzi pesniku zarobljeniku da se otvori nad mocvarom i zapeva Nista se ne moze uciniti jer se radjaju nesrecna deca poput kaktusa Iz zlog semena koje je mahnito telo prosulo u tihim sumama.
Ne preostaju ocima ni prijatne slike – jedino se proslost budi ako se budi bol I proslost je poput poslednjeg mrtvog koga treba zaboraviti da bi se zivelo Sve ponoci zvone, i opruzeno telo je napustilo svoj lezaj Na nocnim ulicama dusa seta napustena i sama, u potrazi za Bogom
Ja sam kao stara ladja koja cuva u svojoj utrobi vecitu huku ustalasanog mora Ipak, kako je more daleko i kako je tvrda zemlja poda mnom… Srecne su ptice koje pre mene dosezu uzvisenu slabost I koje u letu padaju, male i blagoslovene, u parkove vecitog proleca.
U okrutnom secanju dvadeset godina prati dvadeset godina na jednom ljudskom putu Daleko od ljudi pustosi su i dalje neosetljive prema smrti Zitna polja koracaju prema seljaku i znoj na zemlji A iz popadalih, prezrelih plodova radja se cudno, mirno drvece.
Ah mnogo prodjoh i uzalud… obmanjujuce reke su nosile moje telo u sve epohe U prvoj zemlji niko nije znao za Gospoda srece… Kad mi je telu zatrebao odmor, odmorih se, kad mi usta ozednese pih Kad mi bice zatrazi put, dadoh mu je, ali postadoh prosjak.
Daleko su prostori velikih letova gde muzika neobuzdano treperi Napusteni grad je prostor u kome pesnik sanja velike usamljene letove Ali kad ocaj dodje i pesnik oseti da je mrtav za noc Zenske ga utrobe upijaju i uspavanog predaju zori.
Jeziv je bol koji baca zarobljenog pesnika u uzvisenu bedu Jeziv je mucan san coveka koji je bezbozno oznojio telo Ali je dobra lutajuca saputnica koja donosi zaborav jednog minuta Dobra je zaboravljena koja daje mrtve usne ocajnickom poljupcu.
Gde je daleki poj okeana?… Nad zelenom sumom se sunovracujem i tragam za beskrajem Na povrsini talasa ima kosa otvorenih poput cvetova – to su mladi koje je vecna ljubav iznenadila U sumama trazim vecne sokove ali stabla umiru Na tlu vidim mrsava isprepletena tela od kojih je poezija pobegla kao miris od mrtvog cveta
Isuvise sam jak da bih mrzeo nesto osim zivota Mnogo sam slab da bih voleo nesto osim zivota U srcu mi nezainteresovanost i nostalgija nekih dana me unistava Jer necu biti nista kao mrznja i ljubav ako nista nemam i nista ne vredim
Mene Bog nije stvorio i nemam njegovu dusu i lik Ja sam nikao iz zemlje i pripala mi je samo bol zemlje Ja sam mahnito telo koje drhti pred golobradom mladoscu i puca nad stvorenom slikom Ja sam demon dobra i cilj zla, ali nisam nista
Nista ne vredi coveku nevino shvatanje svih stvari Ako ga lisice sputavaju da podigne ruke Nista ne vrede coveku plemenita osecanja ako pociva na niskim U tvom devicanskom krilu mene nikada nece biti, Gospo…
U jezivoj noci drvece place nada mnom i gleda me… I ja koracam… nad mojim telom drvece prolazi… Ko je umro ako sam ja ziv, zasto drvece place? U meni je sve nepokretno, ali sam ziv, znam da sam ziv jer patim
Ako neko ne bi trebalo da pati, to sam ja, ali patim i sve je isto Ja imam ljubav i blagoslov, ali patim poput ocajnika i ne mogu nista Patim od nemoguce cistote, patim od male ljubavi ociju i ruku Patim jer mi mucnina istrosenih grudi stvara gorak ukus u ustima.
Ne zelim zenu koju bih silovao niti dete koje bi podiglo ruku na mene Nista ne zelim jer ostavljam za sobom trag suza Hteo bih samo da me prezru zbog slabosti Ali, za ime Boga, nikad me ne ostavljajte samog!
Ponekad dusa za trenutak uroni u veliku smirenu ekstazu U naletu tisine i lepote prodje i ljubi celo nepomicnog coveka I onda se pesnik pojavi i iz njegovih se grudi zacuje cudesan glas Koji kuca u ustreptalom vazduhu i sve jauke pretvara u jedan jedini.
Ali posle, kad pesnik pobegne i covek se vrati kao iz sna I na usnama oseti nepoznat smeh Bes mu ispunjava srce i on odbacuje poeziju Koja je sa sobom ponovo donela pocetak svih predjenih puteva.
Svi su trenuci prosli i svi su trenuci vec prozivljeni Miris ruza ispunjava covekove grudi i smiruje ga Ali ako bor zavija na vetru covekovo se srce zatvara u nemiru Ipak, spavace ispod borova koji zavijaju i ruka koje odisu mirisom.
Mene Bog nije stvorio i ne mogu pobeci telu i secanju Ja sam poput stare ladje daleko od mora, s tuzbalicom u praznoj utrobi U mom bicu svi pokreti zamiru – nista ne ostaje zivotu Samo ja ostajem nepomican u vremenu koje prolazi, prolazi, prolazi…
Moj otac je uvijek govorio: “rano lijeganje i rano ustajanje, daje ti pamet, imanje i zdravlje.”
u našoj kući svjetlo se uvijek gasilo u 8 i ustajalo se u zoru na vonj kafe, jaja i pržene slanine.
otac se pridržavao ovog načela cijeli svoj život i umro mlad, golja i, mislim, ne pretjerano pametan.
zato sam odbacio njegov savjet, pa je to, za mene, postalo kasno lijeganje i kasno ustajanje.
ne kažem da sam osvojio svijet, ali izbjegao sam bezbrojne jutarnje gužve u saobraćaju, zaobišao neke od uobičajenih klopki u životu i upoznao neke čudne, predivne ljude
među kojima i sebe – nekoga koga moj otac nikada nije upoznao.
Danas je Petak , 18. Avgust/Kolovoz, 229. dan 2023. godine. Do kraja godine ostalo je još 126 dana.
Sve je relativno. E = MC2. Sve je u parovima,zato sadašnjost na postoji.
Vrijeme je iluzija.
Da nije iluzija žašto bi se dani svake godine vraćali.
Ili zašto bi Ajnštajnu prebacivali razne naučne krađe.
Rasplamsana polemika: Da li je Ajnštajn bio naučni genije ili genijalni manipulator. Istoričarka Anastasija tvrdi da je delo Mileve Marić nagrađeno Nobelom, a Ajnštan bio surova škrtica.
Prošlost nas mori, budućnost zabrinjava.
Mnogo ljubavi i milodarja nije naodmet. Ispostaviće se da je se svijet satoji od ubleha i prepisivača.
U Bosni , kao i u svijetu, dominiraju pljačke nacionalista predvođenih : riđobradim koji je lijen da se obrije i ljudski dotjera,razrokom fukarom koja se pretvara u hodajuće brdo slanine i bivšeg robijaša kome su oprostili pljačkaške grijehe.
A opet nisu oni krivi što ih insani, zbijeni u nacionalističe torove, ko hajvani stalno biraju. Moraju, vjerske glavešine im ispiraju mozak kako je to dobro za njih. Plašeći ih mrakom iz susjednih torova, zaboravljaju tamu nalogodavaca i svoju bijedu
Dan za danom se lomataju ko vrhunski pehlivani. Sad ih vidiš, sad ih ne vidiš. Ali za razliku od Hudinije, oni povedu druge sa sobom, a oni se vrate. Svježi novi i prelijepi. Za one koje nisu prevarili. Hudini se nije vratio, iako je mislio da se vrati. Naiuvni kontaju zapeo u limbu.
Neko je ustvrdio, da će se u narednom periodu pokupiti dobar dio iz vladajućih BH ergela , i barem one najšupljije od ulema. Prepoznaćete ih. Njihov kantar je prazan, a kućne sehare pune, a oni utovljeni ko stoka pred klanje.
Sve sami licemjeri i Bogohulnici.
Što bi poete rekle:
-Možete , ali doklen ne znate. A onda , ehej, brale, ima zvizdan da vas vječno tabiri.
U prevodu:
-Nek se pljačkaška vlastela i njihovi podvornici , oliti ilmije i svećenici, dohvate Svetih knjiga , možda nauče nešto, ali paklena vatra im ne gone. Garant.
