Samuel Beket – Dortmunder

Pravo u magiju u Homerov mrak
ispod crvenog fenjera od hrama
ja smotanko a ona kraljica
žurimo ka ljubičastoj lampi tananoj
umilnoj muzici bestida.
Ona stoji preda mnom u svetlu
pridržavajući komadiće žada
čednosti signaculum** poprilično načet
a oči oči crne sve dok zora
ne okonča dugu noćnu frazu.
Tad, kao puž na violini, sklupčam se
dok njeni poslednji tonovi titraju
u meni, Habakuku, bardu svih grešnika.
Šopenhauer je mrtav, bestidnica
odlaže lautu.