Gle, ide lepa kao noć maja
Zvezdanog neba i vedrih klima,
Sve najlepše od mraka i sjaja
U liku svom i oku ima,
Umekšanom svetlošću Raja,
Što od neba ga dan ne prima.
Tek senka jača s manje zraka –
I slabi slast neiskazanu
U talasu njenih uvojaka,
I blaga svetlost u vedrom danu,
Gde ćuti misao slatka svaka
Svu draž u čistoti razabranu.
S tog obraza i čela vedrog –
Što tiha je, a reč ne gubi –
Smešci zbore u boji nežnog,
Da njenu prošlost blagost rubi,
Da njen duh ne zna greha zemnog,
A srce njeno čisto ljubi.