Tebi,
dok smiren na mojin grudima
maštaš o oazi
u kršu moga zavičaja,
pričajući mi najljepše bajke,
o sudbini šta
isplete ti put,
na mome putu, sretna
otvori ruku i u njoj
pružih dušu
čistu od svih
skrivanja i tuge
nije ti se svidila, promrmljao si
umoran san,
jako umoran,
okrenija se na drugu stranu
i vratija u tišinu
Nekog drugog dana
sidili smo uz rijeku
na Širini,
u tvom zagrljaju
gledala san ti u
zaljubljene oči
i
mrsila kose
piturane srebrenim nitima
pomislih vcoliš me…
pa,
otvorim drugu ruku i u njoj
ti pružih
srce na dlanu
takvo kakvo je
Nije ti se svidilo,
na praznik par godina naših,
šutnu ga nogon,
okreneš se i odeš,
a ono odleti
kroz travu i šipražje prema vodi.
Sagnuh se zemlji
tapkajući pokupin
srce svoje pod jednu ruku i
onu ostavljenu dušu
pod drugu ruku
pa krenusmo
vukući se prema domu,
uz more
Čitav stađun smo odali
krenuh i dalje
prema kavalu,
uzbrdica je teška
noge otežale
vuku se Srce i dušu
teglin na kostima.
zericu ispod kavala,
noge više ne slušaju
spustin se na kolina
grubi kameni put
ureza se u njih
krvave mače razliju se okolo
Protrne duša, poskoći srce,
uspraviše se ka
cvit u kamenu
uvate me ispod ruku i podignu
Oslanjajući se na njih,
dovukosmo se do naše oaze
taman u suton
a
Nebo se obojalo purpurnim bojama
more se ljeska na zalažećem suncu
baca srebrene trake sve uokolo,
mir se ćuti u zraku,
tek negdi
iz daljine
ponekad
povjetarac
donese
nečije jecaje