Category Archives: Magazin

 

Razgovaram bez sagovornika
kao da razgovaram s duhom,
ne vidim mu razgovetno lika,
čujem ga više srcem nego sluhom.

Nema čudjenja, nema nesporazuma,
razgovaramo kao vekovni znanci,
otvaram širom vrata uma,
reči iz podsvesti idu pravci.

Govori mi što nikada inače
neće mi reći ako se sretnemo.
Znam šta mu i polureči… znače.
Razgovaramo sad naglas, sada nemo.

Pričini mi se da razgovor teče
u dalekom predelu, visokoj travi,
nekad u svanuće, nekada uveče –
sve je nestvarno, a kao na javi.

To biva kada se u meni nagomila
mnogo prećutnog, u samoći.
Razgovaramo kao što razgovaraju oči,
kao što razgovaraju dva bila.

 

 

I nebo,

što zaboravi u dimu da je plavo,

i oblake iscepane kao izbeglice,

ozariću svojom poslednjom ljubavlju,

što kao jektičavog

rumeni se lice.

I nadvisiću

komešanja ova,

onih koji zaboraviše nežnost i dom.

Čujte,

ljudi!

Izađite iz rovova,

pa posle doratujte.

Čak i kad

od krvi pijan,

klateći se kao Bahus,

rat kroči,

ni tad da s uma ljubavne reči smetneš.

Mili Nemci!

Znam,

u vašem dahu

Geteova je Grethen.

Francuz

smešeći se na nožu mre,

i s osmehom se ruši pogođen avijatičar,

ako se sete

poljupca otpre

tvog, Travijata.

Al’ dosta mi je ružičaste mekote,

koju stoleća podnose.

Na kolena ispred nove lepote,

našminkane,

što slavim,

riđokose!

Možda od vremena ovog,

od bajoneta oštrijeg,

kada stoleća pobeli brada,

ostaćemo samo

ti

i ja,

što bacam se za tobom

od grada do grada.

Ako preko mora odeš naglo,

skršivši se u rupu noći guste –

utisnuću u tebe kroz londonsku maglu

fenjera ognjene usne.

Istegneš li karavne kroz pustinjsku zegu,

gde lavovi su zasedu zauzeli –

prislonicu ti

pod peščanim bregom

obraz kao Sahara vreli.

Moćni,

ako zatrebam im –

reći će mi:

Idi, pogini u ratu!

Poslednje biće

tvoje ime

na usnama pocepanim granatom.

Pod krunom svršiću?

Na Svetoj Jeleni?

Osedlav zivota talase-vrance,

jednak sam kandidat

za cara vaseljene

i za

lance.

Odredjen sam da budem nov car –

tvoje lišće tu je,

na suncanom zlatu moga novca

narediću

da se iskuje.

A tamo

gde svet je ko tundra olinjo,

gde trgujući s vetrom reka se probija;

na lancu izgrepšću ime Ljiljino

i izgubicu ga u mraku robije.

Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo,

nakostrešeni

kao zver kleta!

Ovo što se zari

ko lice jektičavog

možda je poslednja ljubav sveta.

 

 

za četrnaest godina
bračnog blaženstva
niti jednom nisam bio nevjeran
ženi;
a ti si još uvijek djevica,
kako mi zbore.

Ako si raspoložena
mjenjati svoje djevičanstvo
za moju nečuvenu vjernost,
pozovi me sutra između tri i pet
i pretvorit ćemo to u djelo.

 

pB

 

Doći ćeš jednog dana na čelu oklopnika sa sjevera

I srušiti do temelja moj grad

Blažen u sebi

Veleći

 

Uništen je on sad

I uništena je

Nevjerna

Njegova

Vjera

 

I čudit ćeš se potom kad čuješ kako

Ponovno koračam

Tih po gradu

Opet te

Želeći

 

Pa tajno ćeš kao vješt uhoda sa zapada

Moje žilište sažeći

Do samog dna

I pada

 

I reći ćeš onda svoje tamne riječi

 

Sada je ovo gnijezdo već gotovo

Crknut će taj pas pseći

Od samih

Jada

 

A ja ću začudo još na zemlji prisutan sniti

Pa kao mudar badac sa istoka

Što drugom brani da bdije i snije

Sasut ćeš

Otrov

U moj studenac

Iz koga mi je

Piti

 

I smijat ćeš se vas opijen

Kako me više neće

Biti

 

(Ti ništa ne znaš o gradu u kome ja živim

Ti nemaš pojma o kući u kojoj ja jedem

Ti ne znaš ništa

O hladnom zdencu

Iz koga ja

Pijem)

 

Sa juga lukav robac prerušen kao trgovac

Vinograd ćeš moj do žile sasjeći

Pod nogama ubogim da

Bude manje hlada

I ponor

Veći

 

I više glada da ima

U staništima

 

A ja ću ti ovako iz daljine

Svoju prastaru

I pravu

Istinu

Izreći

 

(Ti ne znaš ništa o znacima vinograda

Niti vinogradara

Njegovog

 

Ti ne znaš vrijednost takvoga dara)

 

Da tavorenje moje na tvrdoj zemlji

Veoma je kratko

Ali opako

 

Ništeći njegove prave pojave

Utvrđuješ ti

Upravo tako

Njegove

Jave

I

Njegove

Sne

 

Oružnik si najzad najstroži

I istražnik božiji

Krvav do očiju

Do očaja

Bijesan

Od borbe

Za žive

I mrtve

Robe

 

Zapalit ćeš me znam na kraju priče

 

Zapalit ćeš me znam

Na tvojoj presvetoj

I svijetloj

Lomači

 

Koja

U

Tebi

Eto

Već

Niče

 

A ja se na tome tvome strasnom

I strašnome

Stratištu

Neću

Niti

Po-

Ma

Ći

 

I bit ću vjeruj kao stanac kamen

Dok posao svoj ne svršiš

I ne svrši

Posao

Tvoj

Plamen

 

Taj kraj takav slavit će

Tvoj trikrati

Amen

Amen

Amen

 

Na mome mjestu

Ležati će pepeo

Za kojim će se otimati žene

– – – – – – – – –

 

Al ostat će zato poslije mene

Na prvoj kamenoj gromači

Iz nekih dobrih

I bolnih ruka

Procvala

Cvjetna

Poruka

 

Kada učini ti se da cilj tvoja je

Svrhi tvojoj najbliža –

Znaj da jest

I tijelo to

Njegovo

Bilo

Samo

Častita

Njegova

Hiža

Ti tijelo njegovo tek uze

 

A tijelo to bijahu za njega –

Zatvor njegov

I njegove

Suze

 

(Ne rekoh li ti već jednom

Da o meni zaista ne znaš ništa –

Da ne znaš ništa o mome luku i strijeli

Da ništa ne znaš o mome štitu i maču

Da nemaš pojma o tim

Ljutim oružjima

Da ne znaš ništa o mome bijednom tijelu

Niti kakav on žarki plamen

U sebi

Ima)

 

Čekam te

Jer te znam

Doći ćeš opet jednog dana

 

(Zakleo si se čvrsto na to

Na kaležu na križu na oštrici mača

Pijan od pojanja prokletstva i dima tamjana)

 

Pa

Dođi

Navikao sam davno na tvoje pohode

Kao na neke velike bolesti

Što stižu iz daleka

 

Kao na goleme ledene i strašne vode

Što donosi ih sve jača

Ova noćna rijeka

Tmača

Ležeči u tami sa tobom,

Imam mir.

Nema ljudi,

To je tako dobro.

Vezan  za mrak

Vezan sam za tebe

Ako bih  odvojio  od tame,

Odvojio bih se  od tebe.

Ležeči u tami sa tobom,

kao ptica u svom gnijezdu.

Vjetar pjeva moju pjesmu.

 

pB

 

Duša se ima
niko je nema neprestano
i zauvijek.

Dan za danom
godinu za godinom
može se živeti bez nje.

Ponekad samo u ushitima
i strahovima detinjstva
gnjezdo svija  na duže.
Ponekad samo čudeći se
što smo stari.

Retko nam pomaže
pri teškim radovima
kao što su pomjeranja nameštaja,
tegarenje kofera,
ili krstarenje putevima
u tjesnim cipelama.

U vreme ispunjavanja anketa
i sjeckanja mesa,
po pravilu, ima izlaza.

Od hiljadu naših razgovora
učestvuje u jednom,
i to ne obavezujuće,
jer više voli da ćuti.

Kad nas telo jako zaboli,
tiho napušta dežurstvo.

Izbirljiva je:
nerado nas vidi u gomili,
muka  joj je od naša borba za kakvu dominaciju
i žestina pohlepe.

Radost i tuga
za nju nisu različita osjećanja.
Samo kroz njihovu uzajamnost
ona je s nama.

Možemo da računamo na nju
kada ni u šta nismo sigurni
a za sve smo zainteresovani.

Od materijalnih stvari
voli satove s klatnom
i ogledala, što uporno rade
i kada ih niko ne gleda.

Ne kaže odakle dolazi
i kad će ponovo nestati,
ali izvjesno očekuje takva pitanja.

Čini se:
kao što je ona nama,
i mi   njoj
za nešto trebamo.

 

pB

 

a hiljade ptica lete ognju

na hiljade padaju na hiljade se razbijaju

na hiljade zasljepjuju na hiljade ubijaju

na hiljade umiri

 

Čuvar svjetionika ne može da podnese takve stvari

on mnogo voli ptice i on veli

U toliko gore i najzad šta mi se tiče!

 

I gasi svjetlost

 

U daljini jedan brod doživljava brodolom

brod koji dolazi sa ostrvlja

brod natovaren pricama

hiljadama ptica sa ostrvlja

 

I hiljade su podavljenih ptica.

 

 

Noćas sam sama sred noćne jave –

bez sna i bez doma – duše sive.

Noćas imam sve ključeve i brave

od kapija ove prestonice divne!

 

Nesanica me izbaci na put studeni,

o kako si mi divan, tamni moj Kremlju!

Noćas, evo, ljubim u meke grudi

ovu okruglu, ratničku zemlju!

 

Podiže se – ne kosa, već krzno vetrom

što preteški u dušu mi se svale.

Noćas želim sve ljude planetom

bilo da ih vole, bilo da ih žale