Esto no puede ser no más que una canción Quisiera fuera una declaración de amor Romántica, sin reparar en formas tales Que pongan freno a lo que siento ahora a raudales
Te amo Te amo Eternamente te amo
Si me faltaras no voy a morirme Si he de morir, quiero que sea contigo Mi soledad se siente acompañada Por eso a veces sé que necesito
Tu mano Tu mano Eternamente tu mano
Cuando te vi, sabía que era cierto Este temor de hallarme descubierto Tú me desnudas con siete razones Me abres el pecho siempre que me colmas
De amores De amores Eternamente de amores
Si alguna vez me siento derrotado Renuncio a ver el sol cada mañana Rezando el credo que me has enseñado Miro tu cara y digo en la ventana
Yolanda Yolanda Eternamente Yolanda
Yolanda Eternamente Yolanda Eternamente Yolanda
***
Yolanda
Ovo je nešto više od pjesme Želio bih da je to izjava ljubavi Romantična, bez obzira na formu da zaustavim ono što sada neizmjerno osjećam
Volim te Volim te volim te zauvijek
Ako ti nedostajem, ne želim umrijeti Ako moram umrijeti, želim da to bude s tobom Osjećam se tako usamljeno Zato ponekad znam da trebam
Tvoju ruku Tvoje ruke Vječno tvoje ruke
Kad sam te vidio, znao sam da si istina Otkrio sam ovaj strah od pronalaženja sebe Svlačiš me iz sedam razloga Ispuniš mi grudi kad god me dotakneš
Ljubavlju Ljubavlju Vječnom ljubavlju
Ako se ikad osjetim izgubljenim Odustaću od gledanja sunca svako jutro Moleći vjerovanjem kojim si me naučila Gledam ti lice i šapćem u prozor
Jednom kad zaboravim ti reći volim te,
Znaj da za to neću biti kriva.
Jednom kada usne moje te zaborave,
Tada više neću biti živa…
Zato ne daj me,ne daj me
Samo zagrli me jako,
Ne daj me,uz mene ostani…
Samo da,samo da bude zauvijek ovako,
Zauvijek ovako,ljubavi…
Da ti usne slijedim,da uz tebe vrijedim,
Da ti cijelu sebe dam jer tebi pripadam,
Da te volim kako znam,zauvijek…
Da ti usne slijedim jer bez tebe blijedim,
Da ti cijelu sebe dam jer tebi pripadam
Da te volim kako znam,ljubavi…
Nemoj dati da nam duše prazne ostanu
Jer ovakvu ljubav svatko sanja.
Nemoj dati da nam riječi jednom postanu
Samo pregažena obećanja.
Zato ne daj me,ne daj me
Samo zagrli me jako,
Ne daj me,uz mene ostani…
Samo da,samo da bude zauvijek ovako,
Zauvijek ovako,ljubavi…
Da ti usne slijedim,da uz tebe vrijedim,
Da ti cijelog sebe dam jer tebi pripadam,
Da te volim kako znam,zauvijek…
Da ti usne slijedim jer bez tebe blijedim,
Da ti cijelog sebe dam jer tebi pripadam
Da te volim kako znam,ljubavi…
Jednom kad zaboravim ti reći volim te,
Znaj da za to nećeš biti kriva…
Ne volim januar ni bele zimske vragove. U svakom snegu vidim iste tragove, tragove malih stopa, broj trideset i ko zna, kako polako odlaze.
Više ne prolazim ulicom Dositejevom i nemam pojma kad neko pita gde je to. Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka nikad ja nisam brojao.
Nisam te nikad čuvao, nisam te nikada mazio, pazio. Tvoju sam ljubav gazio, svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo i nisam umeo stati ni ostati. Šta će od mene postati, mali anđele moj?
Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih, dosta je suza i rastanaka nesretnih. Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima, tako se lako rasplaču.
Nisam te nikad čuvao, nisam te nikada mazio, pazio. Tvoju sam ljubav gazio, svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo i nisam umeo stati ni ostati. Šta će od mene postati, mali anđele moj?
Bila je noć, jedna mrkla, kao ova večeras, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu… Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i pevali “Roždestvo tvoje” i još neke druge pesme kojih se ne sećam baš. Bila je noć i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuće broj 7A. Tišina je bila, samo koraci nekih noćnih ptica i lepet krila nekih pravih noćnih ptica. Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noći da je čujem kako diše, kako diše u snu…
