Večer je obrve crne natuštio,
nečiji konji stoje pred ulazom holim,
da nisam jučer ja mladost propio,
da te nisam jučer prestao da volim?
Ne škripi više trojko zadocnela,
naš život ode bez traga rumena,
možda će sutra bolnička postelja,
da me uspokoji na večna vremena?
A možda ću i ja,sutra sasvim drugi,
izaći odavde s isceljenom grudi,
da slušam pesmu vetra u čas dugi,
i da živim tako ko svi zdravi ljudi…
Zavolim li drugu nek bude ma koja,
ali i s dugom u sutonu blagom,
pričaću o tebi,o,ljubavi moja,
kako sam i ja tebe nekad zvao dragom.
Pričaću kako je mladost nam rujna tekla,
što nije kao prošlost tamo,
o glavo moja,glavo moja bujna
do čega si me ti dovela samo???
