Dugo sam hodao, i odlučio sam da prenoćim
Brdo je zaleđeno, stavite savitljiv stup.
U polarnoj tami, ne Sirijus, ne Vega, –
U znak ljubavi blista Južni krst.
Ovdje je duvao vjetar, dizao vihore snijega;
Pevala se tužna himna pustih mesta…
Ali za san ima blaženstva u žalosnoj pesmi,
A sjene su bijele – kao mnoštvo nevjesta.
Da, sam sam, izgubljen u praznom ledu,
Moj put u snegu je varljiv i neveran,
Duhovi mi ponovo proriču smrt.
Ali južni krst, koji svetluca u magli,
Zavetujem se da nisam završio svoja lutanja,
šta je pred nama – poslednja ljubav!