Jos u rano prolece mladosti,
ja ko mladic putnik posta;
zivot igre i radosti
u ocevoj kuci osta.
Sa nasledjem i imanjem
vesela se rastah lika
pa, s decijim osecanjem,
uzeh staku poklonika.
Mocnom nadom put mi stvoren-
pouzdanje vera salje:
“Put je tebi vec otvoren, putuj”
veli, “samo dalje.”
Sve ka jutru… a gde stoje
zlatna vrata, tu se svraca
udji – tu sve zemno sto je
u vecno se preobraca.
Tu od tame svetlost biva,
sve se menja dabju nocu –
ali vecno tu se skriva
to sto trazim i sto hocu.
Na mom putu stoje gore,
i bujica sve prepreke;
grede mecem na ponore,
a most preko divlje reke.
Stigoh tako jednom zalu:
reka tece ka istoku,
ja se dadoh njenom valu,
predadoh se njenom toku.
Moru grdnom na pucinu
talasa me igra vodi,
odnosi me u prazninu
al’ me cilju ne privodi.
Ah, tu nema vise staze!
Tajne koje nebo krije
na svet zemni ne silaze-
onog tamo ovde nije!