Ja volim lance plavih gora
kad, poput južnih meteora,
crvena, sjaja mutnog puna,
isplovi iza njih i luna,
carica misli svih poeta,
najlepši biser ovog sveta
kojim se neba svetlog šare
oblaka i sam sebe vara:
Mesecu mesta dugo ne da
na nebu koje s tugom gleda…
No i taj pozni zračak pada.
Mesec je visok. Dva-tri mlada
oblačka sjate se kraj njega …
Jedina odeća od svega
kojom se okititi smelo
njegovo mutno bledo čelo.
Ko ne zna za te noći lepe
u gorskom klancu, il’ sred stepe?!
Pri takvoj luni i ja jednom
jurih na konju žustrom, vrednom,
dolinom plavom, vedar, bujan,
sam, na slobodi – ko oluja;
Mutni je mesec i na mene,
na konjsku grivu, sapi, stene,