grlit led proziran ladan nije mi teško ...navikla san ogrnit se bolom teglit ga iz koraka u korak šutke nije mi teško ...navikla san čuti tvoje nijemo aj ča nije mi teško odem ...polako u prazninu, ponor pred sobom nije mi teško stisnem oči ...i zakoračim samo a vidit suze u očima tvojim neisplakane ...teško mi je
prolića svakog, još dok san bija malbra san ti cviće, penja se na najvišu liticu dobavit ono šta na vr stine cvita i nije me bilo straj stavija bi ti svaki dan ispri vrata drugu kitu cvića pa bi se sakrija i s ponistre milo gleda kako se sliglaš uzet moje jubavi dare mislija san resteš za me ja bidan i pazija da prolazin ulicon kad tebe nema, jer me bija straj da se ne spetljan da ćeš vidit na meni koliko te volin a volija san više nego žedna zemja vodu gori uvr gomila di sunce najjače zviždi letile su godine na ponistri di san te gleda kako resteš smantan i smušen dok mater ne bi rekla "ajde Ive više ča s te ponistre, ma šta čučiš više na njoj..." a Ive bi najradije gleda doli u te di robu pereš i na špage višaš činilo mi se nekad da i ti mene milo pogledaš, a ondaje cili svit bija moj pa bi pivajuć iša s mašklinon i motikon a na te mislija puno san te godina s te ponistre gleda, a i ti mene sve češće odozdala pogledavala i sve je bilo lipo ka u nekoj priči punoj ljubavi a onda san te pita, ma tvoji me nisu tili radi skandeli s mojin čačon a ja san ti živ umra, taj dan i više se nikad naliticu više kuće nisan popeja cviće ubrat, nisan moga i sad sidin u konobi, gledan kad ćeš banit ceston s ono tvoje dvoje dice šta drugi jin je čača, a ja bi život da, da san ja pa se vratin u ono vrime kad si robu prala na špage višala da se suši, a mene skrivečki milo pogledavala a cili svit je bija moj, pa pijen uz mašklin, motiku s tovaron polako uzbrdo i tobon u mislima
U bajci
šta je snivan
ima jedno poje
posađeno maslinan
gori,
više mista
priko ceste i pruge,
kamenon gromadon štićeno
od bure sa sjevera,
šikaron zareslo tuđe poje
na zapadu
neda vitru da ga tuče,
od istoka sunce ga zoron ranon
obasjava, miluje
i grije,
a more mu lelujavo,
s juga,
miris slani kapi donosi
u litnjoj vrelini sutona
na ulazu volat od crveni ruža
šta si ih ti,
ono davno
u mom snu sadija,
pa se
priko kamenon popločana puta
ulazi
ispod odrine,
kroz debeli lad
prema kućici
s live i desne strane
nasuta je zemlja a
na njoj se koćoperi smilje u cvatu
među grmovima ruzmarina
pa se mišaju mirisi mora, cvića,
rascvali ruža u ti
desetak metara do doma
tvog i
mog
kad dođeš.
jedno lito,
aj
donesi mi sjaj u očima,
spakovan poklon o
ljubavi,
u novine
datirane iz
prosinca neke godine,
od prije
a,
nači ćemo se
usrid mista,
bez riči
uvatit pod ruku,
pa,
u ovin našin
lipin godinan
polako,
zatrčat svon forcon
drito
prema lučici,
usidrenom jedrenjaku
mojega imena
makar nismo mornari
ni ti,
ni ja,
razvit ćemo jedra
visoko na jarbol
i
otisnit na sredinu kanala
pričat ćeš mi pogledon,
bez riči
a ja ću ti vračat
“letećin poljupcima”
ko, “onda nekad”,
s druge bande broda
kad dođeš..
sist ćemo na provu
šćanpat se u zagrljaj,
zaogrnit lancunon sa vezenin
merlon,
udišući miris mora
prebirat sjećanja
daljine
i lipa
i gruba
svjesni dobivene
istine
eee,
zaboravih ti reč,
a triba bi znat
stavila san papuče
u ruksak
..kad dođeš..
A
kad ti dođem
osjetiću miris suza
životom što mirišu
nošene vjetrom
kapaju licem
žene
što ustreptalo osluškuje
galop
srca mog
E
kad dođem
tu
u masline okupane srećom
podno kavala
vjernosti
di se
bure i nevere
eonima vraćaju
po usplamtjeli žar
u južini
nerazuma
od pogleda skrivenoj
I
kad ti dođem
proljetnog dana
suđenog
ništa ne reci
ispruži ruke prema
meni
i povedi me
u postelju čežnje
iskovanu noćima neutažene
strasti
O
kad ti dođem
vrisnut ćeš ljubavlju
kao ptica feniks
kad na pepelu čekanja
krikom
iz dubine utrobe
svjedoči rađanju
novom
U
kad ti dođem
pjevaj mi
ljube moja
o gorkom vinu
o grdelinu
što samo jednom
propjeva
kad u gnijezdu ljubavi svoje
krila svije
pa
poj svoj prekida
tek
kad ih smrt razdvoji
prolića svakog, još dok san bija malbra san ti cviće, penja se na najvišu liticu dobavit ono šta na vr stine cvita i nije me bilo straj stavija bi ti svaki dan ispri vrata drugu kitu cvića pa bi se sakrija i s ponistre milo gleda kako se sliglaš uzet moje jubavi dare mislija san resteš za me ja bidan i pazija da prolazin ulicon kad tebe nema, jer me bija straj da se ne spetljan da ćeš vidit na meni koliko te volin a volija san više nego žedna zemja vodu gori uvr gomila di sunce najjače zviždi letile su godine na ponistri di san te gleda kako resteš smantan i smušen dok mater ne bi rekla "ajde Ive više ča s te ponistre, ma šta čučiš više na njoj..." a Ive bi najradije gleda doli u te di robu pereš i na špage višaš činilo mi se nekad da i ti mene milo pogledaš, a ondaje cili svit bija moj pa bi pivajuć iša s mašklinon i motikon a na te mislija puno san te godina s te ponistre gleda, a i ti mene sve češće odozdala pogledavala i sve je bilo lipo ka u nekoj priči punoj ljubavi a onda san te pita, ma tvoji me nisu tili radi skandeli s mojin čačon a ja san ti živ umra, taj dan i više se nikad naliticu više kuće nisan popeja cviće ubrat, nisan moga i sad sidin u konobi, gledan kad ćeš banit ceston s ono tvoje dvoje dice šta drugi jin je čača, a ja bi život da, da san ja pa se vratin u ono vrime kad si robu prala na špage višala da se suši, a mene skrivečki milo pogledavala a cili svit je bija moj, pa pijen uz mašklin, motiku s tovaron polako uzbrdo i tobon u mislima
Mislim,
oduvik maštah o nekom
ko bi moga
doć,
s osmjehom iskrenosti
u očima,
rukama punin duše
i
u
postojanosti
razumit…
kroz nevere života,
okretah se tom
nekom,
iskovanon
u skrivenin snovima
di me vata za prste
pa trče kroz polja
s menon
smujuči se onako
od sriče,
a lipo nan je
i
čekajući ga
nepoznatog,
a meni najpoznatijeg
šta triba je
doć,
da dođe
doluta
jednon
neko,
umotan u papir
najlipši boja
s velikon crvenon vrpcon
u rukan
mišljah
to
san je moj…
ma,
san je san
a život je život,
okrene karte,
sve lišćine bez punta
razbaca ih na sve strane,
ostavi kiši da ih moči,
pa,
razmota papir najlipših boja,
onu crvenu vrpcu
pusti buri da je dere
i kida,
ne hajuči za
snove moje,
nadanja moja
samo,
nadožunta
razočarenje
još jedno
životu
pisanon za mene
Mislim,
oduvik maštah o nekom
ko bi moga
doć,
s osmjehom iskrenosti
u očima,
rukama punin duše
i
u
postojanosti
razumit…
kroz nevere života,
okretah se tom
nekom,
iskovanon
u skrivenin snovima
di me vata za prste
pa trče kroz polja
s menon
smujuči se onako
od sriče,
a lipo nan je
i
čekajući ga
nepoznatog,
a meni najpoznatijeg
šta triba je
doć,
da dođe
doluta
jednon
neko,
umotan u papir
najlipši boja
s velikon crvenon vrpcon
u rukan
mišljah
to
san je moj…
ma,
san je san
a život je život,
okrene karte,
sve lišćine bez punta
razbaca ih na sve strane,
ostavi kiši da ih moči,
pa,
razmota papir najlipših boja,
onu crvenu vrpcu
pusti buri da je dere
i kida,
ne hajuči za
snove moje,
nadanja moja
samo,
nadožunta
razočarenje
još jedno
životu
pisanon za mene
gori visoko, a u padinama brežuljka ima ledina, zaresla u šikaru, maslina, dvi..... jedna trišnja, sedan grmova rascvalog ružmarina... naokolo živi kamen, od sunca, šta žeže cili dan, vril... jesen je još, blaga, topla, umiljata, razbacana bojama krenuše noge same, u mislima... ti, tisuću i jedna proživljena, nepostojeća slika... penjući se strmim poljskim putem niti ne primjetih, u prvi tren, da je ledina nasuprut mene ...zvala me... sjedam na kamen, skinem ruksak, pogled puca prema moru ....mirno je, nježno plavo, ljeska se na suncu... smiruje... osjetim potrebu zaplivat " na daleko" ruka, sama, automatski iz navike, pali cigaretu (još bijah pušač) mir, tišina, nikog more vuče pogled oči sa sjetom, gledaju u lelujanje ribarskih čamaca mislima zapiva, ona klapska ...ima jedan brodić, na srid je kanala, u njem je moj dragi..... nasmijem se vlastitoj gluposti a ne, dosta je...snova redaju se uspomene, grizu po duši... cipa se, raspada... u sljepočnice buba tupi, ludujući ritam .... al to i oću vjerovatno... oću, ponovo, tu, na kamenu, na baštini didova, na izvoru postojanja vlastitog ja proživit bol otrgnutog sna, istirat je iz nutrine, ostavit ... ne plačem, ne volim plakat samo suze idu duša se bori, "čisti", krvavo sastavlja komadiće polomljene izdajom, paše ih i lipi (pomislih, ispovrat ću se) a ono, glupo srce, luduje, dosadno ponavlja sa otkucajima, nadajući se čudu kladilo bi se na nas... kladilo bi se na nas... razum skriči nijemo: -digni glavu idi- i krenem..... ne plačem suze, same padaju na kamen razlivaju se i od vreline osuše u trenu... negdi u podsvjesti ispliva rado bi ti jednom pokazala "razlivenu bol" na kamenu da, jednom ćeš poželit, vidit taj kamen ......
Zagorena pogača
ladi se u kantunu
zamotana u šarenu krpu iz kužine
smeće
izbačeno
u veliku zelenu kantu s poklopcem
viri sa strane
kroz napuklu plastiku,
u hodu zgažena ruža
ostala ispri vrata
Kraj kuće
visoko na vr drveta
rebac
piva iz petni žila
mačak ga odozdala gleda
i prede ka da ga mami
Aj sleti… Aj…
došla je i mala mačka
Grintava susida
mete oko kuće
ronza sebi u bradu
sve po spisku
i repcu i mačku i drvetu
Koltrine nisu navučene
nebo kroz prozor čiri
onu neku šta je lipo snila
Onde doli
more se komeša
vali pjene
fijuče bura priko kamenja
barke tance balaju
promrzle ruke vataju trak sunca
Vratit ću ti more
šta si ga svojin naziva,
uliveno
u plastičnu bocu
popucalu na litnjoj žegi,
a,
dom ti je daleko
sunce će ga puton
pit,
do tebe ostat će
tek sol
Vratit ću ti poljubac
sto i jedan
izljubljen u dugoj noći,
ispod tamarina u vali
umotane u bilu maramu
izdaje,
a,
dom ti je daleko
bacat će ih bura puten
na sve strane,
do tebe će doć
tek otisak
ljubičastog ruža
Vratit ću ti snove
spakovane u kartonsku kutiju,
vezane modrom vrpcom
u veliki ukrasni cvijet
a,
dom ti je daleko
puten će je ruke lomit
do tebe će doć
pokidana vrpca tek