Džordž Gordon Bajron – Ona ide








Ona ide u svetlu lepote
Ko noć blaga u zvezdanom sjaju.
Sve što ima u svetu krasote:
Svetlog, tamnog – njene oči daju
Sve nežnosti, i divote s njima,
Što dan blistav ne može da ima.

Ni zrak manje, ni ti više sama
Sen u valu crnih joj vitica
Il u skladu loknica, il prama
Što se spušta preko njenog lica,
Preko čela, gde čedne, spokojne
Misli – svoga mesta su dostojne

Na tom licu koje ozarava
Srećni osmeh večite vedrine;
Gde dobrotom svakog očarava
Mirni odsjaj večite vrline,
Na tome se divnom licu čita
Ljubav – mirna, nevina i večita.

 






												

Tatjana Lukić – Očinska

 

na san svikli

 

od kolja

za krstače pripravljena

svirale skrojena

 

sve utvrde vodi dali

ni svratišta ni zamka

 

ne pojavljuje se oče

ne opominji

 

ni rad tebe

snovima ne uzimo međe

 

tvog imetka  kloneći se

sanji sami sačinismo

 

neki dukat mormao

svom svom rođaju zadjenuti u šake

 

huleći ga

ili stas uz njega oslanjajući

naspram nekog blaga da se glasa

i izrasta sin

 






												

Ko se posljednji smije zadnji se nogira/ Igrokaz na dan 13. Jun / Lipanj

Danas je Utorak 13. Jun / Lipanj 2023. Godine

Ovako  su se dani  podijelili:

163  brisanih   i ad  aktiranih. 202 se priprema za iste  učinke.

Čudno,  pomišljamo ,   ljudi misle da oni dane adaktiraju , a dani ni mukajet.

Ne izgleda , ne sluti na dobro.

Ako nekog nogiraš, a on se ne trza, nisu tu čista posla.

Iza ljepote svakog dana ima jedna nezaobilazna kvaka.

Nemojte da vas njihovo blještavilo i djetinja naivnost zavaraju.

Savaki taj nogirani dan , uslovno rečeno , adaktirani dan proporcionalno geometrijskom progresijom  povuču sa sobom. dio od onih silnih  miliona dunjalačuna čije je ime ispisano na dobitnom listiću tog dana za tu godinu.

Neko bi reko da se dani žestoko  svete za slavodobitni smijeh ljudi. Ma jok boni . Oni samo ispunjavaju svoju 24-časovnu normu. I nemaju vremena da razmišljaju . Vide ime , znači ide sa mnom. Nisam ja kriv što mu zapisano.

Ne vidi ime , ne zna šta će , jer nema sretnog dobitnika. A napos eniej ga ni briga. Biće na nekom drugom spisku.

A spiskovi su vam čudne fele. Sve zavisi ko ih sastavlja. Taj se najčešće vabi selektorom. I taj odabire spisaklije na svoj način . Po potrebama timskog sporta. Za svaku poziciju treba bar jedan insan .

I tako dok se ne nakupi kvota potrebna za zamisli tog selektora. Nekako se čini da je u redu kada su spiskovi javni . Svako zna na kojem je spisku i zašto.

Ali obi dani izgleda nisu selektori , jer ne objavljuju svoje spiskove unaprijed. U neko doba samo dotaknu insana i pripoće mu da je na spisku.

Neki se raduju , neki se bome plaho o sebi zabave . Svi odjednom postaju svjesni činjenja i nečinjenja.  Malo u kasni vakat, kad su svi  popravni završeni. I nema smijeha , Uglavnom .

Što bi poete rekle:

Ko se posljednji smije zadnji se nogira.

U prevodu:

I poete nekad pogreše i navuku pogrešni rezime , ali u ovom slučaju vrijedi paradox pravila o danima koji se svake godine vraćaju u isto vrijeme, skoro u stoti dio dekike tačno.

Zbignjev Herbert – Zrelost

 

Dobro je to što je prošlo
dobro je to što nadolazi
čak  dobra je  i
sadašnjost

U gnijezdu uplelom od tijela
živjela je ptica
bila krilima o srce
najčešće je zvana: nemir
a pođeđe: ljubav

u noćima
odili smo na nabujalu rijeku bola
mogli smo se zagledatiu njoj
od nogu do glava

sada
ptica je pala na dno oblaka
rijeku je upio pijesak

bespomoćni kao djeca
i iskusni kao starci
jednostavno smo slobodni
mnijemo spremni  da odemo

U noći dolazi mio starčić
primamljivim pokretom zove
– kako se zoveš – pitamo uplašeni

– Seneka –zbore oni svršenom gimnazijom
a oni bez znanja latinskog
zovu me: mrtvac

 

pB

 

 






												

Prever – Takva Sam Kakva Sam

Takva sam kakva sam.

Baš takva sam stvorena.

Kad imam želju da se smejem,

Smejem se grohotom.

Volim onog ko me voli.

Pa zar sam za to kriva?

Što nije uvek isti onaj koga volim.

Takva sam kakva sam.

Baš takva sam stvorena.

Pa šta sad hoćete?!

Šta hoćete od mene?!

Stvorena sam da se dopadam

I tu se ništa ne može izmeniti.

Potpetica mi je suviše visoka,

Struk mi je suviše vitak,

A grudi suviše čvrste.

I koluti pod očima suviše modri.

A onda i zatim

Takva sam kakva sam!

Dopadam se onome kome se dopadam.

I šta se to vas tiče?!

Ono što mi se dogodilo…

Da, ja sam volela nekoga.

Nekoga ko me je voleo.

Kao deca što se među sobom vole

I znaju prosto da vole,

Da vole, vole, vole…

I zašto me onda ispitivati?!

Ja sam ovde samo da vam se dopadam

I ništa se tu ne može izmeniti!

Aco Šopov – Na tim obalama nema mira ni počinka

 

Glava mu je korijen u zemlji Crne Afrike

što se hrnai sokovima iz legendi i predanja.

 

Misoa mu je razlistana kao raskošna krošnja

nad zemljom koju su naborali suša i žeđ.

 

Jedna zvijezda vječno sanjana ali još uvijek

nedosanjana,

jedna zvijezda od njegovog uma i srca odronjena

vodi ga da se odmori na obale vječnosti.

 

A on zna da na tim obalama nema mira ni počinka.

 






												

Tatjana Lukić – Spomen na djetinjstvo I

 

neko je sliku prelio

šakom hladne vode

 

otekle su duge

šaren-laže licitar

i vrtuljci

 

nije se vodi dala samo

glava ludog mitra skitnice

 

rijetki lasi straha

mrkom vlati pokojom na sliku prenesenižu nju su se slili

 

širi se platnom naginje i kalti

rascvjetala glava mitrova

 

hoće li ga sveg prekriti

hoće li se oteti

i iznova pohoditi

prva strepnja djetinjstva?














												

Branko Radičević – Jadna Draga

 

Vetrić piri,
lipa miri
ko i pre..

 

Vrelo žubori
po lisnoj gori
ko i pre..

Ja sam mlada
ovde sada
ko i pre..

Sunce bega,
al’ nema njega
kao pre..

Nema sunca milenog,
nema mog.

Oj večeri o slatko čekanje,
o vi noći moji beli dani,
o vi dani a sa dva sunašca,
de ste jako, de je zlato moje?

Plači travo, zapevaj slavuju,
zlato moje zemljica pokriva!
Mili Bože podigni oluju
sred me srca gromom udri živa!
Raka njega krije sad i tama,
šta ću ovde ja na svetu sama!






												

Pablo Neruda – Hajdemo

 

Ljubavi moja, zima se u svoj štab povlači,

zemlja ponovo njenim darovima zlatnim zrači

i rukom milujemo daleku zemlju neku

kao da kladimo kosu geografije.

 

Pođimo! Danas! Napred, točkovi, lađe, zvona,

avioni okaljeni beskrajnom svakodnevnicom

prema svadbenim mirisima ostrvlja,

po meridijanskim polenima uživanja!

 

Hajdemo, ustani, stavi dijademu i kreni,

spuštaj se, trči, pocikuj s vetrom i sa mnom,

hajdemo na vozove za Arabiju ili Tokopilju,

 

selićemo se samo prema dalekom polenu,

po selima odenutim u dronjke i gardenije

kojima upravljaju siroti vladari bosonogi.