Category Archives: Magazin

Gradinar 4.

Ah, zašto sagradiše dom moj na ulici prema trgu?

Oni pristaju sa svojim natovarenim barkama kod mojih drveta.

Dolaze i odlaze i putuju kako im drago.

Ja sedim i gledam, a život mi izmiče.

Oterati ih ne mogu. I tako dani prolaze.

Noću i danju odjekuju njihovi koraci pred mojim vratima.

Uzalud vičem: “Ne poznajem vas.”

U jednima osećaju poznanike moji prsti, u drugima moje nozdrve;

Čini mi se da ih krv u mojim žilama poznaje,

a mnogi su opet poznati snovima mojim.

Ne mogu da ih oteram. Vičem ih i govorim:

“Neka ude u dom moj kome je god drago. Da, udite!”

U zoru odjekuju zvona na hramu.

Oni dolaze sa kotaricama u rukama.

Noge su im rumene kao ruže.

Rana svetlost sutona počiva na licima njihovim.

Da ih oteram ne mogu. Vičem ih i govorim:

“Uđite u vrt moj da berete cveće. Hodite!”

U podne odjekuje goč na dvorskoj kapiji.

Ne znam zašto oni ostavljaju svoj posao

i zastaju pored moje ograde.

Psiha

I

Nisam samozvanka – dolazim doma.

Nisam služavka – ne idem za hlebom.

Ja sam tvoja strast, tvoj nedeljni odmor,

tvoj sedmi dan, dvoje sedmo nebo.

Tamo na zemlji davahu mi groše,

njihove žrvnje oko vrata svih:

– Voljeni! Zar me ne pozna jošte?

Ja sam golubica tvoja – Psiha!

II

Evo ti, premili moj, evo rita!

To je nekada nežna plot bila.

Sve sam iznosila,

prnja sam sita,

ostaše jedino ova dva krila.

Odeni mi velebne svoje halje,

pomiluj i spasi.

A jadne istrulele tralje

– u riznicu saspi.

Čemu ta jedina suza?

Samo mi pogledu smeta.

U mom je ostala oku

od starih, prošlih leta.

Mnoge joj sestrice sjajne

tako zginuše redom,

zginuše u noć i vetar

s radosti mojom i bedom.

Zginuše kao i magla

i plave zvezdice tako,

uz koje sam radosno pev'o,

uz koje sam jadovno plak'o.

I ljubav, ah,

tako moju vjetar je sobom uzo!

daj se i ti rasplini,

stara, samotna suzo!

Malo onaj poznaje ženske grudi

ko s uzdahom želi steći ljubav njenu;

Zar mari ta za srce koje za njom žudi?

Obaspi je hvalom – idola za svaku ženu;

Ali ne ponizno, jer će u tom trenu prezreti trud,

čak i tvog stiha čar;

Ako si spretan, nežnost skrij; Za ženu

drskost još uvek najbolja je stvar:

Ljuti je pa je teši – osetićeš njen žar.

Djeca dobro znaju šta proljeće zbori:

živi, rasti, cvjetaj, nadaj se i voli,

veselo izdanke i mladice tjeraj,

ne boj se života nego mu se predaj!

Starci dobro znaju šta proljeće zbori:

dečacima čilim sa puta se skloni,

ne protiveći se mirno raku gledaj,

ne plaši se smrti nego joj se predaj!

Cveće zla XVII

Ko san kamena, smrtni! Ja sam puna čari,

a grudi, što svakog zanose na svetu,

stvorene su da bi nadahle poetu

ljubavlju večnijom i nemljom od tvari.

U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;

S labudom belinom snežno srce mi je;

Mrzim pokret koji pomera linije,

nikad se ne smejem i nikad ne plačem.

Pesnici, uz moje oblike goleme,

što ih podsećaju na kipove gorde,

u učenju strogom izgubiće vreme;

Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,

ogledala čista gde sve lepše dajem:

Oči, krupne sa večitim sjajem!

23

Uživaj dok te radost osvaja

U prah nam sudba život prekraja;

Prah smo i tamo svi ležaćemo

Bez vina, bez pesme i – bez kraja.

24

Ovome što sve za danas sprema

i onom što se za sutra priprema

iz Mračne kule mujezin kliče:

„Budale! Nigde spasenja vam nema“.

Zvona već zvone,

devojka plače,

brojanice stresaju suze.

Nasilno, nasilno,

u manastir sudba nju baci zla,

gde nema ni nada,

a nema ni sna.

Tako mi srce,

nemirno kuca,

i bije, i bije, i bije.

Naredila, naredila

mi sudba da ljubav mu otmem dok sja

i ostavim dragu – ko da se to da!

Smrtnost i večnost,

kraj i taj život,

i dragoj i srcu ni mrve.

U srcu i dragoj

zri patnja, jer toči ih bolova splet:

Jer treba sreće, jer žele svet.