Preblizu sam da bi me sanjao.
Ne lepršam nad njim, ne bježim mu
pod korijenje drveća. Preblizu sam.
Mojim glasom ne pjeva riba u mreži.
S mog se prsta ne ne skida prsten.
Preblizu sam. Velika kuća gori
a ja ne vičem upomoć. Preblizu,
da bi na mojoj kosi zvonilo zvono.
Preblizu da bih mogla ući kao gost
pred kojim se razmiču zidovi.
Više nikad neću tako lako umrijeti,
tako posve izvan tijela, tako besvjesno,
kao nekad u njegovu snu. Preblizu sam,
preblizu. Čujem psiku
i vidim ljeskavu ljusku te riječi,
nepomična u zagrljaju. On spava,
pristupačniji u ovom trenu jednom viđenoj
blagajnici putujućeg cirkusa s jednim lavom
nego meni koja ležim uza nj.
Za nju se sada u njemu prostire riđolisna
dolina, zatvorena osnježenom planinom
u plavetnom zraku. Ja sam preblizu
da mu s neba padnem. Moj krik
samo bi ga probudio. Jadna,
svedena na vlastitu pojavu,
a bijah breza, bijah salamandra,
i svlačih sa sebe vrijeme i atlas
prelijevajući se bojama kože. Mogla sam
milostivo iščezavati pred začuđenim očima,
što je blago nad blagom. Blizu sam,
preblizu, da bi me sanjao.
Ispod glave usnulog izmičem ruku,
utrnulu, punu nestvarnih iglica.
Na vršku svake od njih, da ih prebrojiš,
svrgnuti sjede anđeli.
Category Archives: Magazin
Paul Eluard – Zaljubljena
Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose mrse se u moju
Njeno tijelo oblikuje moju ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju sjenku
Kao kamen u nebo.
Ona ima uvijek otvorene oči
I neda mi da spavam.
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare,
Zbog njih se smijem, plačem i smijem,
I govorim, a ništa ne kazujem.
pB
Jenny Joseph – Opomena
Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske
cipele.
I pričati kako nemam para ni za hleb.
Kad se umorim sešću na ivičnjak,
sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati
alarmnu dugmad.
Vući štap uz gelendere
nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.
Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.
A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati na ulici
Pružati dobar primer deci
pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.
A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni
Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam.
Desanka Maksimović – Dušu mi pokloni
Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.
Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trenutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskona u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.
Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.
Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.
Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.
O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.
Oktavio Paz – Šara
Jednim komadom ugljena
Mojom okrnjenom kredom i crvenom olovkom
Nacrtati tvoje ime
Zapis tvojih usta
Biljeg tvojih nogu
Na nepoznatom zidu
Na zabranjenim vratima
Urezati ime tvog tela
Dok sječivo moje britve
Ne prokrvari
I kamen ne zavapi
A zid ne utihne kao grudi.
Indijanke – uskraćene mogućnosti
Malo sam se zadeverao nekim mogućnostima koje su nam neljudi uskratili.
Evo napriliku neko se rodio na današnji dan. Ali da bi se taj rodio neko je morao umrijeti. Zakon parova.
Sve što se rodi ima svoj par.
Sve što je umrlo imalo je svoj par.
Zakon ljubavi.
Da nastavim.
Neko se rodi, a nije vam ni rod , niti ste ikada bili u prilici da ga sretnete, a definiše vaš život, generacijama prije nego ste se rodili.
Kako ? – pitate se vi.
Jadnostavno. Uzrok i poslijedica.
Vi mislite ako je nešto prošlo davno ili maloprije da to nema veze sa vama.
Greška , velika greška.
Vako na priliku.
Ja volim Indijnance. One američke starosjedioce. Dobro priznaću, malo više Indijanke.
Vjerovatno i puno više, ali bi ta izjava mogla biti shvaćena seksistički.
Šta ćemo , moramo paziti na dobar glas.
Inače nismo ni pristalice seksa. Mi više volimo voditi ljubav. Hem je izraz umilniji i radnje ljepša i temeljitija. Sveobuhvatna i svestrana. Vrlo emotivna i poetska.
I tako , kad sam dijete bio , ja ničim izazvan odlučio :
-Oženiću se Indijankom. I tačka . Takom i takom, vakom i vakom, koja neće biti taka i taka i vaka i naka.
Rekoše mi da sam bio napuhani narcis, šta god mu to značilo.
I nekako , Bpžijom milošću odrastem . I skontam zabludu. Indijance, time i Indijanke neko slistio skoro do poslijednje.
Nećemo sada drvlje i kamenje na Vatikan , misionare , anglosaksonce, katolike , Divlji Zapad i slično. Nemamo vremena. To već i mali zeleni sa Antartiku znaju.
Nego , skontali ste poentu. Valjda.
Ja ni kriv ni dužan ostadoh bez indijanske supružnice, zato što je neki arijevski izrod rokno njenu čukun babu. Ili mere bit da bidne , čukun , čukun djedu. I tako , ta bijedna hulja nije pružila mogućnost izabranici moga srca da se rodi.
Neko opet voli Afrikanke, neko Jevrejke, neko Bosanke, Vijetnamke, Aboriđanke a ne mere doći do svog para po izboru, jer je neki arijevski genocidni monstrum nekada davno ili ne tako davno ubio ili ubija neki rod vaše nerođene izabranice.
I to bez veze, bez razloga i bez imalo stida i humanosti , samo zato što nije po ukusu nekog arijevske dogme o izabranom hriščaninu ili narodu.
Samo zato što se neko generacijama bio izloženiji suncu i bio u prilici da se više sunča, skupljao njake žute ili staklu nalik kamenčiće, zato što Gospoda ne zove samo Bog , nego i Svevišnji ili Milostivi, Allah ili Jehva , zato što nema bogomolje koje su pravi zvjerinji torovi itd. Itd. Etc.
Na kraju krajeva ko će normalan i ozbiljan da vjeruje da je Jedini Bog okrutno žrtvovao svoga jedinog sina, kojeg nije imao, jer nije bio oženjen i jer bi se sva Zemlja raspukla ko balonćić kad bi se On približio Zemlji na par svjetlosnih godina .
Mogli bi mi nabrajati primjere i primjere. Svaki dan ih ima milione, a nama se žuri da uhvatimo Kolumba na djelu. Znamo, čak i da imamo vremeplov , Indijance i sve druge nevino potamanjene ne možemo spasiti. Ali možemoi pratiti putovanja i čini zvijeri u liku ljudi .
Što bi poete rekle:
-Čovjek nije životinja, ali arijevci su zvijeri.
U prevodu :
-Kuku Vatikanu,cionistima i Zapadu ; i kuku!
E. A. Poe – Oponašanje
Na talasu plime moćne
oholosti danonoćne –
na veliku tajnu, na san,
sad mi liči život darivan;
znam da san taj nesuvisli
bi pun čedne, budne misli
bića čiji jedan mili deo
moj dah nikad ne bi sreo
da si prošla pored mene
kroz oči mi zatvorene!
Neka mine iz vazduha
ta vizija moga duha;
jer to sjajno vreme sada
nestalo je, a sa njime i nada,
a moj mir kojem se nadah
prođe kao kratki uzdah:
ne brine me smrt njena
mišlju mojom donešena
Nagodna i nenagodna Godina / Igrokaz na dan 7. Septembar / Rujan
Danas je Četvrtak 7. Septembar / Rujan 2023. godine. Traje non-stop od oo oo do 24 00 časova , pa bilo vam to puno ili malo;bilo vam milo oli ne bilo, tako vam grah propiso.
Iz dobro obavještenih i pouzdanih izvora saznajemo da je ovo 250 ove , poprilično nagodne godine. Normalno unima kojima je nagodna.
Onima kojima je nenagodna je bilo zaista vrlo nenagodno. Jamila ih i poslala tamo gdje su zaradili. Godine su čistokrvni komunistički sljedbenici. Svakome prema zasluzi. Nema sredine i nema vrdanja. To vam je što vam je , i ni trun ni na nebesima ni zemlji više ili manje.
Zato vidite šta vam je činiti , jer po tim istim , sveznajućim i provjerenim izvorima do kraja godine vam nedostaje još samo 115 vrlo obećavajućih dana . Dabome nagodnih . Samo ih nemojte pokušati nadmudriti , ako vam se učine nenagodni. To koliko historija pamti još ni jednom insanu, a bome ni hajvanu nije uspjelo. .
Dakle tiho, staloženo i veselo , s apuno mjere i obzira koračajte kroz preostali prostor i vrijeme koji vam se nudi. I nemojte biti nezahvalni ili lakomi tražeći još dana. Taj film svakako neće gledati, jer do sada nikome nije uspjelo da ga snimi , iako je bilo pokušaja da se napravi mnogo obećavajućih scenarija.
Međutim i na ljudsku i hajvansku žalost dani imaju iskonski ugovor samo sa jednim scenaristom.
Suđajama?
Što bi poete rekle:
-Ono što vam dani presude , to vam je zapisano.
U prevodu:
-Kad vas stigne zapisano , neće vam biti potreban prevod.
Ivo Andric – Tama
Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?
Gustav Krklec – Srecan susret
Guslara sretoh. Bio je slijep.
Al’ rece: “Sinko, zivot je lijep!”
Zbunih se malko; “Zar zbilja lijep?!”
“Vidjeces, sinko, kad budes slijep!”