Dan je lijep i vedar.
Prethodnih dana nas je zima uplašila. Pomislili smo da se vraća da iskiše svoje . Izgleda na je otišla , a možda je svoje odgodila j za neki drugi put. Provešće ona svoje. Kad tad. Na koji način i kada ? Mi to ne znamo. Nismo gatare.
Pitajte one is takozvane islamske zajednice. Oni su tata mata za sve. Tako im na neuki um palo. Sihre i fetve bacaju, bajaju i kiše doziva. Ako se neko drzne da mimo njih misli žigošu i anatemišu. Obzirom da su sa hanefijama u talu, uskoro bi mogli da ubijaju.
No, o tom potom. Ako nam Jedini Bog udjeli Milosti svoje moraćemo te samozvance jopet protabiriti i muhure na djela bricinog unuka, njegovog poslužitelja i njihove slugane . Muhur sad pa sad. Pa opet muhur sad pa sad.
Ne bojte se , neće nam nestati muhura. naši su jal od drveta jal od tuča. A ti su pojaki i poteški.
Kažemo dan je lijep. Nećemo žuriti pa reći krasan, jer sve je relativno. Nemo svane, nekom se smrkne.
Eto recimo na priliku , oni zlotvor , ona vukojebinjaška prokletinja, oni počkovički kasapin, oni zlotvrski jado, se jutros probudio i namjerno ustao na desnu nogu. Džab – džabe mu. Na stolu stoji ferman i tablete za smirivanje. Nisu se od juče makli. I ostaće mu pred nosom dok je vika i pučanstva. A onda će ići dalje . Bolje vam je da ne znate kakvo je to dalje.
Čuli ste za Etnu i Vezuv? ma sigurno jeste. Niste vi takoi neuki kako vlast hoće da budete. E , središta tih talijanski mora su male umiljate mace naspram onoga što ono đubrište od nečovjeka čeka.
Ferman mu kaže kako neljudi i zločinci završavaju.
Ferman mu kaže vidi kako si radio i sijo tako će ti biti na ovom svijetu. Samovanje u pržunu dok ne dok ne rikneš. Pogrešno smo se izrazili. To je mahalska poetika za čestite insane. Trebali smo reći dok ne crkneš. Tako završavaju sve niškoristi i ljudska bagra.
A na onom svijetu te čeka vječni pržun. Ponesi puno losiona i leda,mada ti neće ni zere pomoći, čak da sve ledenjake dunjaluka uprti na kukavička leđa.
Tablete su za stišavanje tonusa i za eventualne odluke tipa tvoga bracike Slobodana Miloševića. Pregršt u ruku i prije odeš u pakao. Ljekari ti spase čast i kažu zločinačko srce prepuklo.
Kad nekom smrkne, nekom svane. Eto gospođa Ljiljanka Zelena dušom dahnula. Molitve su joj uslišene. Više je nikad onaj počković neće pomokriti. Dosta je njegovog bilo.Trideset godina je svakog jutra ustajala počkana, do za vrata.
U stvari nas pogan Radovan Karađić ne insteresuje. I nikad nije. Mi samo sekund lake dišemo. Jedno zlo je je maknuto sa dunjaluka. Jeste da njegova genocidna tvorevina još postoji, ali neka. Neka je. Opomena svijetu na šta je zlo spremno.
Tu genocidnu tvorevinu Republiku Srpsku svaka haška osuda žigoše. Toliko je zvaničnih osuda da cifra dostiže haman šestinu njenog pučanstva. Kada bi se sve osudili broj bi se približio polovini po glavi genocidnog stanovnika .
Rakcije na katilov pržun , kao i sve reakcije na osude ostalih zločinaca genocidne tvorevine i šire.
Ne znamo zašto ljudi uopšte dižu džefu i reaguju.
Presuda je presuda i samo je druga sudska presuda može promjeniti , dok ona ne postane konačna.
Svi reaguju onako kako se to od njih očekuje. I svi misle da elokventni, da pamet prosipaju i da su patrioti.
Ne, oni samo pokazuju da su glupi nacionalisti. I ovi i oni. Zamazuju oči i kupuju poene kod gladnog naroda kojeg terorišu i pljačkaju.
Pučke krvopije.
A obično pučanstvo, obično onaj dio od papanluka , nije bitno, gornjeg ili donjeg, kliče :
– Tako je.
Vjerujte nam , dan je i dalje lijep i vedar .
U dilemi smo, možda se do kraja dana odlučimo i kažemo kako bi pjesnik rekao:
-Oh, kakav krasan dan.
A život teče dalje.
A prevodilac u suzama bi poželio:
-Eh, kad bi život bio tako sunčan, ali ipak prelijep je. Nemamo drugoga.
