Category Archives: Umjetnost

Ja sam stranica tvoga pera.
Bijeela stranica. Ja sve primam.
Ja sam čuvar tvoga dobra.
Ja uvijek stostruko vraćam.

Ja sam selo i crna zemlja.
Ti si moje sunce i moja kiša.
Ti si Bog i Gospodin, a ja
Crna zemlja i bijela hartija.

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba navika
postavljajući vaki dan ista ograničenja.

Onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usudjuje obući novu boju,
i ne priča s'onima koje ne poznaje.

Lagano umire
onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj u očima
ili naputenim srcima.

Lagano umire onaj koji ne menja život
kada nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti
radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima,
onaj koji neće dozvoliti
ni jednom u svom zivotu
da pobegne od smislenih saveta…

Živi danas, učini danas, reskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!

Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka
da volim i zelim oka tvoja dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
dok od sebe samo nagovestaj da.

Ne, nemoj mi prici! Ima vise drazi
ova slatka strepnja, cekanje i stra’.
Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
o cemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prici! Nasto to, i cemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek’ mi ne pridju oka tvoja dva.

Volim da slušam vjetar i kišu i da sam
Lutam unaokolo kroz šumske ugrijane tmine.
Kad oblaci nebom zaplove, ja sve njine
Nade bih htio i sve ciljeve da znam.

Mirim se kad kao putnik u neki strani stan
Kroz prozor gledam: tiho sav taj svijet nepoznati
Posmatram kako živi i sretan je a i pati,
Pa, negledavši se, sve to nosim u svoj dan.

Al`noću, kada zvezde gledaju u moj log
I kad nemilosrdno sude nad mojom glavom,
Zebem u dnu svog bića i posmatram sa stravom
Tuđinu silnu i pustoš usred samog srca mog.

pB

Evo lišće i cvijeće, grane, plodovi zreli,

evo i moga srca što samo za vas bije.

Nemojte ga raniti rukama svojim bijelim,

i ovaj skromni darak neka vam mrzak nije.

Dolazim prepun rose, po meni kapi mnoge,

od vjetra na mom čelu hvata se inje lako.

Pustite da moj umor, smiren uz vaše noge,

sanja časove sretne i da se odmori tako.

I po gradima vašim nek moja glava pliva,

koja od poljubaca sva šumori i pada.

Od te oluje krasne nek tako otpočiva,

i da trenutak zaspim kad i vas umor svlada.

Što šapću tvoje oči brzim
pticama s dalekih obala?
Nevidljiva u djetelini
na tvojim usnama treperi večer zvjezdana.

Pitaš me zašto rukom pokazujem na zapad.
Ja drhtim prozirna u ljepoti sumraka
i samo jasnim odronom koraka na nizbrdici
prikrivam tjeskobu golog cvijeta.

Ti me tješiš osmjehom
što blješteći baca tamnozelenu sjenku
na ostavljeno jezero.

Večer je crvenozlatna
i tako bliska javi.
Ptice prelijeću nad nama zamišljeno.
Dan se blagim žalima produljuje u nepoznato.

novu stvarnost, poklonit cu ti stare bubnjeve
izdubljene vatrom, njihove ce usne
odzvanjati nasim zaboravljenim novostima,
sjecanje njihovog jezika mozda ce te dostici.
Ako si pobjegla svojom stranom bunar djetinjstva
nece vise vidjeti svojim vodenim okom
nebo u pokretu
i ti ces zivjeti u pustinji, u tebi pustinja
bez odjeka. Na vrscima tvojih prstiju
necu vidjeti vise nedodirljivo, iz celije mudraca nestat ce zlato
tvojih ociju.
Ni ti ni ja nismo zamisljali takvu udaljenost.

Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, cu i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.

Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.

Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.

I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajednickog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.

Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, medjusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.

Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajnicku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.

Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspredan, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?

Ja sam ipak ja, svojeglav, i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braći.

sviđa mi se što vam duša ne gori za mnom

sviđa mi se što ja ne gorim za vama

što se neće zemaljska kugla

nikad rastopiti pod našim nogama

sviđa mi se što možete biti zabavni

opušteno se igrati riječima

što ne rumenite iznenadnim valom

kad se na tren dotaknemo rukavima

što dok ste sa mnom- mirno grlite drugu

ne goreći u paklenom ognju

što vas nisam poljubila

što moje nježno ime, o nježni moj

ne spominjete noću ni danju zaludu

i što pod crkvenom tišinom

nad nama neće zapjevati ‘haleluja’.

hvala vam od srca i ruke

što me vi-ne znajući- toliko ljubite

ne remeteći moj noćni mir

nepostojeće susrete u zalazak sunca

neprošetane šetnje na mjesečini

što nema Sunca nad našim glavama

što niste od ljubavi bolni zbog mene

što, avaj, ja više nisam za vama.

Mne nravitsja chto vy bol'ny ne mnoj (Мне нравится что вы больны не мной)

Мне нравится, что вы больны не мной,

Мне нравится, что я больна не вами,

Что никогда тяжелый шар земной

Не уплывет под нашими ногами.

Мне нравится, что можно быть смешной –

Распущенной, – и не играть словами,

И не краснеть удушливой волной,

Слегка соприкоснувшись рукавами.

Спасибо вам, и сердцем и рукой

За то, что вы меня – не зная сами! –

Так любите: за мой ночной покой,

За редкость встреч закатными часами,

За наши негулянья под луной,

За солнце не у нас над головами, –

За то, что вы больны, увы, не мной,

За то, что я, увы, больна не вами!

song: Alla Pugacheva