Tin Ujević – Pobratimstvo lica u svemiru

 

Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, cu i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.

Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.

Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.

I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajednickog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.

Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, medjusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.

Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajnicku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.

Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspredan, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?

Ja sam ipak ja, svojeglav, i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braći.










												

Marina Cvjetajeva – Sviđa mi se / Mne nravitsja

 

sviđa mi se što vam duša ne gori za mnom

sviđa mi se što ja ne gorim za vama

što se neće zemaljska kugla

nikad rastopiti pod našim nogama

 

sviđa mi se što možete biti zabavni

opušteno se igrati riječima

što ne rumenite iznenadnim valom

kad se na tren dotaknemo rukavima

 

što dok ste sa mnom- mirno grlite drugu

ne goreći u paklenom ognju

što vas nisam poljubila

 

što moje nježno ime, o nježni moj

ne spominjete noću ni danju zaludu

i što pod crkvenom tišinom

nad nama neće zapjevati ‘haleluja’.

 

hvala vam od srca i ruke

što me vi-ne znajući- toliko ljubite

ne remeteći moj noćni mir

 

nepostojeće susrete u zalazak sunca

neprošetane šetnje na mjesečini

što nema Sunca nad našim glavama

što niste od ljubavi bolni zbog mene

što, avaj, ja više nisam za vama.

 

Mne nravitsja chto vy bol'ny ne mnoj (Мне нравится что вы больны не мной)

 

Мне нравится, что вы больны не мной,

Мне нравится, что я больна не вами,

Что никогда тяжелый шар земной

Не уплывет под нашими ногами.

 

Мне нравится, что можно быть смешной –

Распущенной, – и не играть словами,

И не краснеть удушливой волной,

Слегка соприкоснувшись рукавами.

 

Спасибо вам, и сердцем и рукой

За то, что вы меня – не зная сами! –

Так любите: за мой ночной покой,

За редкость встреч закатными часами,

 

За наши негулянья под луной,

За солнце не у нас над головами, –

За то, что вы больны, увы, не мной,

За то, что я, увы, больна не вами!

 

song: Alla Pugacheva

 














												

Mira Alečković – Nezvani gost

 

Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dođe sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem,
na tebe ipak čekam.
Uđi, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja.
Uđi; reći će:sanjari.
Uđi; reći će: lude.
A ima ih koji će reći
da smo starinska deca
što namerniku s puta
iznose hleb i so…
A sve je novo u meni…
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.

Alfons De Lamartin – Jesen

 

Zdravo sunce s krunom zadnjeg zelenila,
pozutelo lisce razneto po dolu !
Zdravo! Lepi dani! Mom oku je mila
tuzaljka prirode, slicna mome bolu.

Sanjarskim korakom pustu stazu sledim:
hteo bih da vidim, po poslednji puta,
to nemocno sunce, koje sjajem bledim
u mrklinu sume preda mnom zaluta.

Da, jesenski dani kad priroda usne,
u ocima mutnim kriju vise drazi:
to je zbogom druga, poslednji smeh usne
koju ce smrt crna zauvek da zblizi.

Tako, spreman rubom zivota da bludim,
zalec proslu srecu mojih dugih dana,
ja se opet vracam, i pogledom zudnim
gledam blaga sto mi behu zadrzana.

Zemljo, sunce, polja, prirodo predraga,
ja vam duznu suzu kraj svog groba dajem:
vazduh je mirisav! A svetlost je blaga!
Oku smrtnika sunce sja svim sjajem!

Sada kad bih hteo sve do dna da srcem
iz putira punog nektara i zuci,
mozda vrc gde zivot ispijah sa grcem
moze jednu kaplju meda da izluci!

Mozda ce buducnost opet da pokusa
da mi vrati srecu sto osta bez nade!
Mozda, u gomili, neka strana dusa
shvata moju dusu, i utehu znade!…

Cvet mirise daje zefiru dok pada;
to zivotu, suncu, pozdrave je svio;
ja, mrem; moja dusa, izdisuci sada,
izdahnjuje kao zvuk tuzan i mio.










												

Karlos Drumond de Andrade – Voljeti

 

Šta može čovjek među ljudima,
izuzev da voli?
voli i zaboravlja,
voli i zamrzi
voli,mrzi, voli?
uvjek, čak i staklastih očiju, da voli?

Šta može, pitam, biće koje voli,
usamljeno, dok se svijet okreće, osim
da se i samo okreće, i voli?
voli ono sto more i ostavlja na plaži,
ono sto sahranjuje , na morskom povjetarcu
so, ili potrebu za ljubavlju, ili samu želju?

Uzvišeno voljeti  palme u pustinji,
predavanje i obožavanje puno iščekivanja,
i voljeti sav nemir i sirovost,
vaznu bez cvijeća, željezno tlo
i nepomicne grudi, i ulicu iz snova, i pticu grabljivicu.

To je naša udes: beskonačna ljubav
prema nevernim i ništavnim stvarima,
vječno predavanje potpunoj nezahvalnosti,
i u praznoj školjci ljubavi uplašeno strpljivo
traganje, za sve jačom ljubavlju.

Voljeti i samo nepostojanje ljubavi u nama, u nasoj jalovosti
voljeti utihnule vode, tihi poljubac i beskonacnu žeđ.

 
 
 
pB









												

William Wordsworth – SJAJ U TRAVI

Sada, kada ništa na svijetu na može vratiti dane prohujalog ljeta,
naš sjaj u travi i blještavost svijeta, ne treba tugovati
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živjeti.

Zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava,
zaboravimo da smo se voljeli, da smo se svađali i
da smo bili krivi.

Požurimo s danima i danima što će doći
požurimo sa shvaćanjima, sa svim što me odvaja od tebe.

Jednom ćeš se vratiti i ubrati cvjetove
koje smo zajedno mirisali i gazili …
Ali tvoje ruke bit će prekratke, a noge premorene da se vratiš … bit će kasno.

Možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života i neizrećene tajne,
htjet ćemo jedno drugom reći, al’ proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo jedan drugome moći dati.

Zaboravit ću oči
i neću promatrati zvijezde koje me na tebe neobično podsjećaju.

Ne boj se, jednom ćeš se zaljubiti,
al’ ljubit ćeš zato što će te nešto na toj ženi
podsjećati na mene.

Ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam!
Život je borba – nastoj pobijediti,
ali ako izgubiš – ne smiješ tugovati.
Cilj života je ljubav – a ona traži žrtve.

Bio si moje veliko proljeće,
uspomena koja će dugo živjeti u budućnosti,
koje ću se sjećati.
Osjećat ću tugu jer sam tebe voljela,
bit će to ironija tuge …

Nestat će sjaja u travi,
nestat će veličanstvenost svijeta.
Ostat će samo blijeda slika onoga što je prošlo.










												

Bela Ahmadulina – IZIĆI NA SCENU

 

Govorim vam: ko što snijeg u ovom trenu
Veljači za ljubav, s neba leti lako,
Za ljubav vama, izići mi je na scenu
Lako. Ne vjerute kad govorim tako.

Ne mogu svići. Prvina, ni novo nije
Da mi od očiju vaših koža gori.
Moj glas će pred noge da pada vam ko snijeg,
Mre ko snijeg, i u blato pretvori.

Ne mogu! Nema se snage! Odbijam udes
Da s bolničke plahte na panj glavom legnem.
Kakav u plećkama užas, u čelu studen!
O nek ma ko dođe,vrijeme rastegne.

Oštricom užeta, rubom kobnog ponora –
Plesačice, tako pleši, sve do pada.
Znam da mrem, ali ću prenuti se, jer moram.
Svaki put je tako.Tako je i sada.

Mene iscrpe do dna oči radoznale,
I svoj život traćim uši da primamim.
No svagda taj kog volim miran je sred sale.
Sebe ne sačuvam, njega ne posramim.

Iz taštog rizika prenuta, ko iz tmica,
Ne znam što sam sebe na nulu svodila.
No reći će neko: bila je umjetnica,
I reći će neko: poeta je bila.

Krvarenje slovki izmuči grlo moje
No veseo skok je iz tame kulisa,
U jedan lik ljudi, sve jasnije to je,
Oštrije, divna vam slivaju se lica.

Pretvoriću u naklon nevještinu gesta.
Ne žalim riječi, niti muke. Samo
Je li vam ih dovoljno za malo blaženstva?
Nе molim zasvagda – na tren, na tren samo…










												

Raymond Queneau – Najava

 

Boga mu miloga sto mi se danas piše
Jedna mala poema
Gle evo je sada mi se upravo javlja
Mala malena majusna
Dođider amo da te nanižem
Na tananoj niti svih mojih drugih pjesama
Dodji ovamo da te utisnem
U nisku moga cjelokupnog djela
Dođider ovamo da te usrmim
Da te urimujem
Da te uritmujem
Da te upegazim
Da te ulirim
Da te ustihujem
I da te uprozim

No ona mi – zivotinja –
Klisnu…

 

pB


												

Tin Ujević – Suton u čovjeku

 

Ne može sve što se voljelo da se drži,
Nemaju sve stvari neprekidne veze.
Mnogi list čeznutljiv gorko sunce sprži,
Cijeli komad duše ugine od jeze.

Ima i u meni hladan hodnik smrti,
Ima trijem kostura i dvorana leša.
I u mozgu mojem mlinica se vrti,
A drage ljubavi trg nemilo miješa.

Tko smije da kaže: srce žrtvovati?
Ipak srce vene, dio za dijelom.
Izgubljeno nikad više se ne vrati,
Nikada se više nadat srcu cijelom.

Nisam umro jednom, nego dva-tri puta.
Pitanje me muči: što mi još preosta?
I samo nevrijedni kakav trag moj pluta.
Kad mogu da volim, često već je dosta.

Sklonosti i sreće gade borca trijezna,
Koji ne oprašta izgubljenu meku.
Svak se čudi novom, i već nitko ne zna
Kad pogibe jedan svijet u čovjeku.