Category Archives: Nekategorisano

Danas je  petak 5.juni  / lipanj ove ,do sada , jako vrele 2026. godine .Merete mislit šta nas čeka.

Isteklo je  155 dana , a restluje se  210  za dotok berićeta.

Svako nešto ućari. Čujemo, javljaju nam mediji i UN –  pederi najviše SIDE-e (AIDS-a) učare . Ne znamo zašto (?)  nije nam ih žao. Nije to nedostatak empatije, to je nedostatak  zdravog razuma. Normalno ne našega.No pričati o poganima nemamo namjeru , da se ne opoganimo . Nalet ih bilo

Jer eve ga,  iz svih  današnjih zapisa o birvaktile danima, pogan natandarila kao udarnu vijest:

2001.-UN obeležile 20-godišnjicu pojave AIDS. Procenjuje se da je 58 miliona ljudi zaraženo HIV-virusom i da je više od 22 miliona umrlo u poslednje dve decenije.

Pogodite koju populaciju AIDS najčešće kosi.Mi ćemo po mahalski: pedersku, a vi to  prevedite na tepajuće nazive za pogane,kako  Erdoganova , oliti Instambulska  konvencija to nalaže. Na volju vam.

Nemojte se ljutiti što ih zovemo po mahalski.Stvar navike.A vama ako se ne sviđa našriječnik nemojte nas čitati ,a pogan vodite doma.

Kažete šovinstički i pederofobno je to!

Ako . Može nam se.

Mi se držimo Božijeg užeta, a on je tu nečist i bolest prokleo za vijek vjekova,i gradove uništavao radi njih. I opet će.

Ko smo mi da budemo mimo Boga ili da se bojimo šta će ljudi reći, ako slijedimo ispravni Božiji nauk?

Što bi poete rekle:

-Bjaž'ba , daleko im pogančerski dunjaluk od našega.

U prevodu:

-Imo’ je Tito pravo glede Golog otoka i Staljin viza vi Sibira, bar u ovom pogledu.Pedere i fašiste sprcat’  jedno mjesto, sa kartom bez povratka. Ista je to bagra. Pogana i bogohulna. A sve nešto slutimo , zbiće se još neka Sodoma i Gomora.

Gamad se nakotila.

Za talente vi ste slepi

i prazan vam je sreće čun:

Kad ne treba vi ste lepi,

a kad treba manjka um.

Više od vazduha
više od vode
više od usana
svjetlo svjetla

Tvoje tijelo je otisak tvoga tijela.

pB

Jovano, Jovanke, (Jovano, Jovanka)

Kraj Vardaro sediš mori (Kraj Vardara sjediš)

Belo platno beliš (Bijelo platno bijeliš)

Belo platno beliš dušo (Bijelo platno bijeliš dušo)

Se nagore gledash. / x2 (Gore gledaš)

Jovano, jovanke, (Jovano, Jovanka)

Jas te tebe cekam mori, (Ja tebe čekam)

Doma da mi dojdes, (Doma da mi dođeš)

A ti ne doadas duso, (A ti ne dolaziš dušo)

Srce moje jovano. / x2 (Srce moje Jovano)

Jovano, jovanke, (Jovano, Jovanke)

Tvojata majka mori, (Tvoja majka)

Tebe ne te pusta, (Tebe ne pušta)

So mene da dojdes duso, (Meni da dođeš)

Srce moje jovano. / x2 (Srce moje Jovano.)

…ali kad te u daljini ugledam,
Prelazim na drugu stranu, protivnu,
Gdje me nećeš opaziti
Između prolaznika mnogih.
Pred tobom se sakrivam
Za uglove ulične
Ili za široka stabla.
U noći, sanjam kako idem pored tebe.

Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga
Između presečene narandže i sapuna
zavoleh je što je najlepša, zavoleo sam je stoga,
što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje
sa prstima kao sveće što u čiraku gore…
Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.

Ti ne znaš njene usne što se svlače; zube što škripe, sneg što vrije
tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana.
Njeh smeh me svog iscepa i smehom sve zašije
taj radosni bunar, ta životinja Hana,

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
i ljulja poljupcima bez severa i smera,
zagrljaji njeni u meni toče i izruče
sve što divljak ruča i matroz večera.

Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja
što se puši i gleda iz peći,
Te kapke što se dižu: spore zavjese;
oko što sine: beli badem oljušten,
njene zube krilate, zube od malih reči
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.
(…)

Samoća je poput kiše,
U večeri iz mora se diže,
Iz ravnica pustih i dalekih stiže,
Ide u nebo, gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.

Pada pre nego svetlost je izašla,
kad ulice se okreću spram zore,
I kad se tela što nisu ništa našla,
Razočarano dele puna mora,
I kada ljudi što od mržnje gore,
U postelji jednoj moraju da noće.

Cveće zla CXV

U nekom pepeljastom sažganom kraju golom,

dok jednoga se dana prirodi jadah s bolom,

i dok sam lutajući bez cilja ikakvoga

oštrio kamu misli tocilom srca svoga,

videh u samo podne nekakav crn, natušten

i buronosan oblak na mojoj glavi stušten,

a poročnih duhova na njemu celo stado,

zluradih patuljaka što svud se pletu rado.

Počeše hladno da me sa sviju strana mere

i ko svet pred budalom začuh kako se cere

i ćućore, sve razne znake razmenjujući

i sve očima jedan drugom namigujući:

“Gledajte natenane: karikatura prava,

ta senka Hamletovo držanje podržava,

pogled mu neodlučan, a kosa rasčupana.

Nije l gledati tužno ovoga bonvivana,

tog najurenog glumca, hulju, pajaca, lolu,

koji, jer ume vešto da igra svoju rolu

želi privući pesmi svojih bolova kopce

i potoke i cvecće i orlove i popce,

pa čak i nama koji sve to smislimo davno,

te poznate tirade recitovati javno?“

Ja sam mogao (jer je moj ponos kao planina

viša no oblak, dusi i cela dreka njina)

prosto na drugu stranu da skrenem pogled gordi

da samo ne primetih u pohotnoj toj hordi-

zločin od koga sunce ne skrenu sa svoga toka

kraljicu moga srca, nesravnjivoga oka,

kako se s njima smeje mom mračnom jadovanju

i prodaje se njinom prljavom milovanju.

Proljetno vece puno obecanja.
Gle jednom opet osjecam se mlad.
Pod silnim nebom, koje zvijezde sanja,
Rasirio se rasvijetljeni grad.

Nesto duboko, ko pjesma starine,
Pjevana altom u tisini mraka,
Tece u moje srce iz nizine,
Od nizova i hrpa svjetiljaka.

Ko da mi sapcu ta svjetla daleka:
Ne kloni! Nesto radosno te ceka!
U dublji zanos, ili ljubav novu –
Kuda me zovu?

Jos uvijek sanjam

da te kao nekad zagrlim

da ti ljubav svoju poklonim

sve sto je ruzno da zaboravim

ali ne ide, bez tebe zivot k'o da stao je

Jos uvijek sanjam

da te kao nekad povedem

gdje sam te prvi put poljubio

gdje sam se prvi put zaljubio

ali ne ide, bez tebe zivot k'o da stao je

REF.

Bez tebe

svima cu da kazem

necu vise da ih lazem

da je lako bez tebe

Bez tebe

sve moje ulice su puste

kojim hodam

korak po korak bez tebe

Bez tebe sve svejedno je

to zivot meni sapuce

da vise nije, nije kao ranije

I kad me pjesma ostavi

kad padnu prvi snjegovi

i kad jorgovan zamirise

ja te volim najvise