Ja pamtim slast tog divnog trena
kada pred mene stade ti
kao sa višnjeg sveta scena
gde čisti genij lepote spi.
Sred muka tuge beznadežne,
sujetnih iskušenja zlih,
dugo sam čuo reči nežne
i sanjao tvoj mio lik.
Prođoše leta. Svud metežan
oluj mi bivše rasu sne,
i glas tvoj zaboravih nežan,
i nebeske crte sve.
Tako su tekli moji dani
sve u tmuši sužanjstva tog,
bez snova čak, na posnoj hrani,
nestaše suze, ljubav, Bog…
Ali se prenu duša snena:
I evo opet javi se ti,
kao sa višnjeg sveta scena
gde čist genij lepote spi.
U slasti je opet srce moje,
dočeka dan vaskrsa svog
jer se u njemu opet roje
život, suze, ljubav i Bog.