Odlomak
(13)
Dvanaest kvadratnih metara od mene –
sve što nas četvoro imamo od kuce:
Ljilja, Osja ja i Stene
(jedno kuče.)
Ja sam se mnogo po toplim
zemljama motao,
ali tek te zime uz cvokotanje zuba
shvatio sam šta je toplota –
prijateljstvo, porodica, ljubav.
Napisah li nešto?
Ako jesam,
ma šta ako uspeh da sročim –
to su skivile oči-nebesa
ljubljene moje oči.
Goruće, crne
kao u srne.
Odjednom telefon stade da se koči,
udari uho ko motkom:
glad je sakrila oči otokom.
Lekar mota – za oči gazele
treba toplota, treba zelen.
Na kući, već brže voljenoj,
sav strepeć – dve mrkvice držeć
za zelen repić.
Ja poklanjah mnogo cveća i slatkiša,
ali u sećanju čuvam mrkvice ove
od svega više, i naramak
brezovih drva.
Mokra i teška gomila treščica,
a svaka treska
tanka obrvica.
Obrazi natekli.
Zenice se spekle.
Nežnost i celer
oči da iscele.
Pogled izvuci, gledaj revoluciju.
Meni je lako – ja sam Majakovski,
pa glođem tako but konjski.