Kad jednom otvoriš vrata
života
nećeš me nać
ispri njih
skupiću prazne sne
u jednu ruku
isfrižanu nutrinu
u drugu
i otpuzat do srušene kučice
ispod kavala
ugurat lice u smilje
i poljsko cviće
upijaću miris moga krša
i oću
zalivat ću ga suzon
a svakon
ponavljat
i ponavljati
ka molitvu,
da duši rane olakšan
“svaka tvoja rič
o ljubavi vječnoj
istina nek ti
bude i nek te
prati”
a ja ću
lizat rane svoje
u polju lavande
upalit komin
sist u ljuljačku
za dvoje
čvrsto stisnut ruke
pune obećanja
i ljuljat se
i ljuljat
ljuljat
do sutona