Verovao je u svoj kip-lobanju.
Verovao.
Vikali su mu:
“Lepa nije!”
No, zidovi behu skloni padanju.
A lobanja,
ispostavi se, krepkost krije.
Mislio je:
Iza zida stvar je čista.
Mislio je,
dalje je – prosto.
…Spasao se od samoubistva,
uz loš duvan živ je ostô.
I, po selima, lutat pođe,
putevima dugim krenu
kud prašina žuta pleše;
Pod crkaveno da crta svođe
Judu i Magdalenu.
I to umetnost beše.
A posle, u istu tu prašinu,
njega
krčmari, brkova sivih,
kako dolikuje, sahraniše.
I ne opojaše,
onako, zatrpaše
sred gline zelene…
No, na zemlji ostaše
Jude i Magdalene!