Laurence Edward Alan Lee – U noći

U noci su mi ruke lude, mislim,
jer razdrazljivo tkanje tame slijede
rezbareci stalno tuzan list tvojih usana
u gustoj, crnoj kori sna.

I zglobovi mojih prstiju hitri su u ludilu
skacuci sa izgubljenim cudjenjem
kroz beskrajnu pustinju snova,
oblikujuci okvire zelja
oko misli tvojih ociju.

Danju je otisak tvoga tjela
kao udarac sunca po mojim rukama
i kor tvoje krvi
pjeva neprestano
kroz kanale moje ruke sto odjekuju.
Ali ja sam izgubljen u svojoj kolibi
kad izidju zvijezde,
jer moji dlanovi kao macji gledaju,
a povrsina svakoga trenutka
tvoja je slika sto se ljulja.


												

Pržun je vječan / Igrokaz na dan 16 Avgust / Kolovoz

Danas je Petak 16 Avgust / Kolovoz, 2023. ljeta  Gospodnjeg.

226 dana   odlepršalo. Jedan za drugim. A prelijepi su bili. Svi bez izuzetka.

Danas je dan malčice ljepši i izuzeteniji.

Jednom se uvodničaru na današnji dan rodilo radovanje.

Zato ćemo danas uzeti slobodan dan prepisati neki raniji uvod.

Oprostite moramo slaviti.

****

Do kraja godine je ostalo 139 dana.

Dan za dana kroz na kroz prste klize. Sa njima noći i, nose besanice i more.

Neprekinuti niz mora. Neljudi , troglavata čudovišta i otimači veća s narodskim blagom nam

Duše i život pričepili.

Čovjek se budi ne sjećajući ljepota kako se prije živjelo.. Kada je zemljom vladala

Ljudskost. Kakva takva ipak ljudskost.

A onda se stvori hanefija , sektaš , nejvernik,  baksuz. Odustao od Božijeg užeta. Njime ne  priča Božiji nauk.   Takav je  postao od zla ljudskoga.

Ne želi da se sjeća vremena i istine, radi sile kojom hoće da se ulizuje i vlada. .

Ni Stvoritelja !

Kada je izbrisao Božji nauk , hanefija je  postao obijestan. U obijesti nema ljudskosti.

Samo prepisuju šuplje pjesnike i vrače . Klanjaju im se  i nerazum vlada.

Ogavnost, smrt, ragolićena duša i tijelo. Idole stvaraju i padaju ničice pred njima.

A dan ?

Šta sa istinitim  danom, kada će svi odgovarati za svoja djela.

Da li će im pomoći vreće sa zlatom i dvori.

Ne , nikako ne  licemjeri Ebu Lehebi i njihove družice i slugani.

Sve se piše. Ni trun neće nazabilježen ostati.

Što bi poete rekle:

Vrijeme bude i prođe. Pa se opet vrati. Konstanta.

U prevodu :

U toj postojanoj korelaciji Pržun je vječan.

LI Tai Po – U proleće, da

Teško nam je kad se vidimo, teško je i kad se rastajemo,
kad oslabi istočni vetar 100 cvetova počinje da vene.

Kad umre prolećna svilena buba istroši se svila koju pravi,
kad se sveća pretvori u pepeo i suze usahnu.

Jutarnje ogledalo se mršti na žensku kosu koja beli,
mršti se samo na tvoju posedelu kosu.

Dok se noću pesme čitaju, hladna je mesečina,
planina besmrtnih nije daleko odavde,
plava ptica na te će motriti.










												

Ginter Gras – Trešnje

Kada ljubav na štulama
nabada preko šljunčanih staza
i poseže u drveće,
voleo bih i ja trešnje
u trešnjama kao trešnje da poznam,

ne više s rukama prekratkim,
s lestvicama kojima uvek
jedna prečaga manjka
od voća opalog da živim, od kompota.

Slatko i slađe, skoro crno;
san kosova je tako crven –
ko koga ovde ljubi
kada ljubav
na štulama poseže u drveće.


												

Aleksandar Sergejevič Puškin – Ancar

 

U pustinji, sred peska vrela,
Jedini u svoj vaseljeni
Ko strašni stražar Ancar na sten
Stoji od sunca što je svela.

Rodi ga stepa u žedne dane,
u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.

Kroz koru otrov stalno tece,
U podne topi se od žara,
A kad prohladno padne vece
U smolu gustu on se stvara.

To drvo odmor ptici nije,
Tigar ne oštri uza nj ralje,
Tek vihor što se pustom vije
Dirne ga krilom pa bež’ dalje.

A kad oblak daždom mije
Njegov ucmali, tužni list,
Otrovana se kiše slije
I truje pesak nevin, cist.

Al’ gle, coveku covek rece,
Drveta toga da se lati,
I covek pode kad padne vece
A s otrovom se zorom vrati.

On smrtonosnu smolu nosi,
S ucmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo celo rosi,
Kad zadihan u šator banu.

Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko macem posecen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.

A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih ude,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tude.

 






												

Sam Shepard – Iz Motelskih hronika





Da si jos uz mene
Držao bih te
Ljuljao na kolenima
Duvao topao vazduh u oba uva

Tebi, koja si pisala kao panter
Šta god da ti je teklo venama
Kakva god da te je zelena krv
Odredila za takvu zlu kob

Da si još uz mene
Provalio bih u tvoj strah
I on bi sa tebe visio
U dugim ritama
Kao raskomadani užas

Okrenuo bih te
Licem ka vetru
Kičmu savio preko kolena
Zvakao ti potiljak
Sve dok ne otvoris usta za ovaj život

Vislava Šimborska – Mrtva priroda s balonom





Umesto uspomena
u mom smrtnom času,
naručujem povraćaj
pogubljenih stvari.

Kroz prozor, vrata – kišobrane,
kofer, rukavice, mantil,
da bih mogla da kažem:
Šta će mi sad sve to.

Čiode, češalj jedan, drugi,
papirnu ružu, kanap, nož,
da bih mogla da kažem:
Ni za čim ne žalim.

Gde god da si, moj ključu,
stigni mi na vreme,
da bih mogla da kažem:
Da, dragi moj, rdja.

Pašće oblak potvrda,
akata, anketa,
da bih mogla da kažem:
Sunašce zalazi.

Sate, napusti reku,
dodji mi na ruku,
da bih mogla da kažem:
Lažno ti je vreme.

Naći će se i balon
što ode niz vetar,
da bih mogla da kažem:
Dece ovde nema.

Prhni kroz otvoren prozor,
prhni u dalek svet,
nek neko vikne: O!
da bih mogla da zaplačem.

Poezija – to je žena / Igrokaz na dan 15. Avgust / Kolovoz

 

Danas je Utorak  15  Avgust/Kolovoz, 2019. godine  kako kažu , Nove ere.

 

226 dana   odlepršalo. Skoro neprimjetno  .  Svi su oni prepijepi za življenje. Mnogi insani ih ne shvataju i ne vide tako. Mnogi im se pridruže u nestajanju. Dani ih zvaraju i zavedu , ali se  uvijek vrate.

Šta biva sa insanima.

Pravi socijalizam ili kominiuzam!

Svakome po zasluzi. Nem tu cile mile.

I hop nešto !

Ljudi se bune jer misle da je odabir putnika sa ovog dunjaluka na druge, nasumičan, odnosno haotičan.

Malo sutra.

Neko nije dostojan ovozemaljskog života i treba ga skrajnuti. Silnike i pogan osobito.

Neko neće biti dostojan i njega treba nestati da ne pravi nered.

Nekome bi opet život donio toliko tegoba da ga je bolje poštedjeti daljeg takarenja i jednostavno ga nestati..

Neko bi sebi nasilja činio pa ga treba spriječiti.

Ima još….

I na kraju raj mora imati insana svih doba.

Šta vi muislite kada bi tamo borvili samo đuturumi kako bi to izgledalo?

I ljudi tuguju kad neko ode.

U redu je i ljudski tugovati.

Ali ima li smisla tugovati. Navikne ser insan na insana i žao mu pto odlazi. A mere biti da više žali sebe ! Ko će ga čuvati , maziti i paziti Kad taj neko ode?

Od onih koji odu   dobrim je lijepo. Tamo gdje su oni nema boli i patnje Samo tišina , mir i ljubav.

One koji nisu dobri ne treba žaliti. Oni imaju vječni roštilj.

Nismo to mi izmislili. Lijepo piše okretaće se na jednu i drugi strani i biće prženi.

A šta je to nego roštiljanje!?

Tješi se što je roštiljanje namjenjeno trezorđijama, njihovoj djeci koja skupljaju vreće sa narodskim blagom i zlatom. Onim što obećavaju brda i doline i zlatne kašike. Pa se popišpmane ,  za sebe  otimaju brda zlata i kašika.

Kontaju, šta će narodu zlatne kašike  nije sviko. I na kraju krajeva ne trebaju im za švedskisto zvani kontejnera. Tu je dovoljno mnogo stida i drhtave ruke.

Slugani , hanefijske ilmije  i zadriglo sveštenstvo se pridružuju onima koji vode nacional tvorove u pljačke.

Zaista je dobro rečeno.

I od odvih će pržuni najviše hajra vidjeti.

 

Do kraja godine je ostao još 139  dana koje treba pripaziti i na rukama prenijeti u drugi vakat.

Mnogi će se zaboraviti i sa njima krenuti dalje. A neke će zavesti njihova ljepota. Ne pomaže tu ni strah , ni tuga ,  ni bol. Sve je zapisano. Ako u danu piše nečije ime, nema nikog ko bi zapis promjenio.

Osim Jedinog Boga. Milostivog.

 

Danas zaradismo dnevnicu.
Spotakosamo mnoru i poganluk našeg dunjaluka.

Onu siću i blentovije, čiji se umovi u plićaku sa punoglavcima kupa , dok se u  bradate kreature i izrode ufuravaju  ćemo drugi put potkačiti. Zaslužili su, pa da su nam rod rođeni.

Hvala Nebesima što nisu, daleko im njihov  dunjaluk licemjerni od našeg.

 

Danas smo zaradili i dnevnicu i bonus.

Ali nije nam drago.

Natakarimo lovu  kad nismo pomenuliu naše mile ljepote.

A ne mremo.

 

Ljepota i poganluk ne idu zajedno.

Obečastili bi čednost i bjelinu duša naših đardina.

Iskup znamo.

Svaki tren se radovati , sanjati i voljeti u svakoj pomisli i riječi koje srce kazuje.

 

Što bi poeta rekao:

Svih ovih godina smo ih sve ljubili

A Bogami i one  su ljubile nas.

 

Ili nešto o sasvim lično

Dobrom Serjoži sasvim slično .

 

U prevodu:

Poezija to je Žena.

 

 


												

Čarls Bukovski – Mirne čiste devojke u cicanim haljinama

Vidim toliko muškaraca sa mirnim čistim devojkama u cicanim haljinama,
Devojaka čija lica nisu gruba ni okrutna.
Ne dovodite mi nikad kurvu, govorim prijateljima,
zaljubiću se u nju.
Ti ne bi podneo dobru ženu Bukovski.
Potrebna mi je dobra žena, potrebna mi je
više od ove pisaće mašine, više od mog automobila,
više od Mocarta, toliko mi je potrebna
dobra žena da je već osećam u vazduhu, osećam je
pod prstima, vidim pločnike stvorene za njena stopala,
vidim jastuke za njenu glavu,
osećam svoj suzdržani smeh,
vidim je kako mazi mačku,
vidim je kako spava,
vidim njene papuče na podu.
Znam da ona postoji,
ali gde je na ovoj zemlji
kad me kurve stalno pronalaze?