Danas je Utorak 15 Avgust/Kolovoz, 2019. godine kako kažu , Nove ere.
226 dana odlepršalo. Skoro neprimjetno . Svi su oni prepijepi za življenje. Mnogi insani ih ne shvataju i ne vide tako. Mnogi im se pridruže u nestajanju. Dani ih zvaraju i zavedu , ali se uvijek vrate.
Šta biva sa insanima.
Pravi socijalizam ili kominiuzam!
Svakome po zasluzi. Nem tu cile mile.
I hop nešto !
Ljudi se bune jer misle da je odabir putnika sa ovog dunjaluka na druge, nasumičan, odnosno haotičan.
Malo sutra.
Neko nije dostojan ovozemaljskog života i treba ga skrajnuti. Silnike i pogan osobito.
Neko neće biti dostojan i njega treba nestati da ne pravi nered.
Nekome bi opet život donio toliko tegoba da ga je bolje poštedjeti daljeg takarenja i jednostavno ga nestati..
Neko bi sebi nasilja činio pa ga treba spriječiti.
Ima još….
I na kraju raj mora imati insana svih doba.
Šta vi muislite kada bi tamo borvili samo đuturumi kako bi to izgledalo?
I ljudi tuguju kad neko ode.
U redu je i ljudski tugovati.
Ali ima li smisla tugovati. Navikne ser insan na insana i žao mu pto odlazi. A mere biti da više žali sebe ! Ko će ga čuvati , maziti i paziti Kad taj neko ode?
Od onih koji odu dobrim je lijepo. Tamo gdje su oni nema boli i patnje Samo tišina , mir i ljubav.
One koji nisu dobri ne treba žaliti. Oni imaju vječni roštilj.
Nismo to mi izmislili. Lijepo piše okretaće se na jednu i drugi strani i biće prženi.
A šta je to nego roštiljanje!?
Tješi se što je roštiljanje namjenjeno trezorđijama, njihovoj djeci koja skupljaju vreće sa narodskim blagom i zlatom. Onim što obećavaju brda i doline i zlatne kašike. Pa se popišpmane , za sebe otimaju brda zlata i kašika.
Kontaju, šta će narodu zlatne kašike nije sviko. I na kraju krajeva ne trebaju im za švedskisto zvani kontejnera. Tu je dovoljno mnogo stida i drhtave ruke.
Slugani , hanefijske ilmije i zadriglo sveštenstvo se pridružuju onima koji vode nacional tvorove u pljačke.
Zaista je dobro rečeno.
I od odvih će pržuni najviše hajra vidjeti.
Do kraja godine je ostao još 139 dana koje treba pripaziti i na rukama prenijeti u drugi vakat.
Mnogi će se zaboraviti i sa njima krenuti dalje. A neke će zavesti njihova ljepota. Ne pomaže tu ni strah , ni tuga , ni bol. Sve je zapisano. Ako u danu piše nečije ime, nema nikog ko bi zapis promjenio.
Osim Jedinog Boga. Milostivog.
Danas zaradismo dnevnicu.
Spotakosamo mnoru i poganluk našeg dunjaluka.
Onu siću i blentovije, čiji se umovi u plićaku sa punoglavcima kupa , dok se u bradate kreature i izrode ufuravaju ćemo drugi put potkačiti. Zaslužili su, pa da su nam rod rođeni.
Hvala Nebesima što nisu, daleko im njihov dunjaluk licemjerni od našeg.
Danas smo zaradili i dnevnicu i bonus.
Ali nije nam drago.
Natakarimo lovu kad nismo pomenuliu naše mile ljepote.
A ne mremo.
Ljepota i poganluk ne idu zajedno.
Obečastili bi čednost i bjelinu duša naših đardina.
Iskup znamo.
Svaki tren se radovati , sanjati i voljeti u svakoj pomisli i riječi koje srce kazuje.
Što bi poeta rekao:
Svih ovih godina smo ih sve ljubili
A Bogami i one su ljubile nas.
Ili nešto o sasvim lično
Dobrom Serjoži sasvim slično .
U prevodu:
Poezija to je Žena.