Malarme – Ružičaste usne

 

Jedna Crnkinja, kojoj demon tijelo trga,
Hoće da okusi tužno dijete svježa ploda,
Nevinu zločinku u haljini punoj rupa,
Pa se sprema bludna za lukavstva podla.

Na trbuh poleže dojke ko životinje tmaste,
Srećna da je gola, pa rukama bjesnim
Žuri raširenim nogama u čizmama tjesnim,
Od čijeg izgleda zadovoljstvo njeno raste.

Pa kraj belog tela, vitkog ko u gazele
Što drhti, na leđa poput ludog slona
Izvrnuta, čeka i divi se, pokazujuć bjele
Zube, naivno se smješeć put dečjih prepona,

I, otkrivši  je na nogama gde leži nevoljka
Žrtva, crnu kozu ustreptalu ispod runa gusta,
Primiče joj nepce do nestvarnih usta,
Blijedih i ružičastih kao biserna školjka.

 

 

pB


												

Desanka Maksimović – Moj svet

Moj svet se sastoji od misli mutnih,

od srca pometenoga,

od onoga što u bolu dokučim,

moj svet se sastoji od nedorečenoga.

 

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,

od priželjkivanja

da ga ima negde gore,

od prigovora njegovim zakonima,

njegovoj volji da čovek bude stvoren.

 

Moj svet se sastoji od nespokojstva,

od prezanja pred svačim,

u njemu su i skrušenosti blage svojstva

i pobuna

što čovek prođe tek što zakorači.

 

Moj svet se sastoji od onoga

što se misli kad je ponoćna tama,

nestalniji je moj svet od dima,

od tuge tiši.

Stotinu vasiona svet sad u meni ima

i stotinu krugova čistilišnih

 

 

 


												

Frančesko Petrarka – Sonet 1

Onaj slavuj koji celu noć je plak’o
Za decom – il’ možda za draganom vene –
Do nebesa cvili. On liči na mene,
Jer i moja tuga bezmerna je tako.

Svirepa nam sudba sličan udes sprema;
On, usamljen s bolom kao i ja poje.
Ni ja nikog nemam, samo srce svoje,
Mišljah za boginju da samrti nema.

Jer ko bi verov’o – ah ta vera vajna!
Da dva oka što su kao sunce sjajna,
Zemljom pretvore se, zemlja da ih skrije!

Sad znam šta u knjizi sudbine mi piše:
U jadima svojim uviđam sve više –
Da na ovom svetu ništa trajno nije!

 

 

												

Herman Hese – Šala

 

Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju

Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.

Moje su pesme u boju
krvi odevene, u boju
haljine tvoje
šuštave i sjajne.

Moje najlepše pesme
blistaju, one su kao ti!
Pred vratima stoje da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?


												

Frančesko Petrarka – Sedamnaest već leta nebo rudi

 

 

Sedamnaest leta već nebo rudi
što nikad zgašen od početka gorim,
al’ kad se mišlju o svom stanju morim,
osjećam usred plama mrazne studi.

Izreka, da se dlaka prije ćudi
menja, je prava; i s čuvstvima sporim
nagnuća Ijudska ne popuste; gorim
čini ih teške koprene hlad hudi.

O jao, kad će onaj dan da svane,
da motreć kako bježe moja ljela
iz dugih muka i ognja se selim?

Hoću li ikad vidjet one dane
kad će se slatki izraz lica sveta
očima svidet baš koliko želim?

 


												

Prever – Mačak i ptica

Selo sluša rastuženo

Pjesmu ptice na umoru

Ptica je jedina u selu

I mačak je jedan u selu

A on ju je upola pojeo

Kad ptica prestade da pjeva

I mačak prestade da prede

Pa svoju njuškicu umiva

Selo priredi ptičici

Neviđenu do tad sahranu

Tada mačak takođe pozvani

Koračao je iza kovčega

U kome je ptica ležala

Nošena od jedne djevojčice

Koja je stalno plakala

Da sam znao da te žalosti

Veli joj mačak raznežen

Pojeo bih je odmah svu

A zatim bih ti ispričao

Da sam je vidio da je odletela

Daleko na kraj svijeta

Odakle se više ne vraća

Ti bi tada bila manje žalosna

Ne čini nikad ništa upola

Prever – Pjesma za vas

 

 

 

 

Crna kosa kos acrna

milovana talasima

kosan crna crna kosa

rasplitana vetrovima

Semptebarske magle

plove iznad drveta

sunce ko limun zeleno

A Beda

u svojim kočijama praznim

koja vuku triu djeteta plava

preko ruševina prelazi

i gube se ka moru

Crna kosa kosa crna

milovana talasima

kosa crna crna kosa

rasplitana mjetrocima

Sa gvozdenim buradima

i krhotinama od betona

kao neko mrtvo prestio

nogama okrenutim uvis

admiralski splav

na šljunku nepomičan leži

Crna kosa kosa crna

rasplitana talasima

kosa crna crna kosa

milovana valovima

Sunce

limun zeleni noše vremenom

glasovi sirena

glasovi su djece

Takarkaz /Dnevni igrokaz na dan 1. Januara/Siječnja

Danas je nedelja  1. Januara/Siječnja 2023. godine u novom  odbrojavanju po Isusu Hristu.

U načelu to je skoro jedan   prohujali dan.   Dok si reko keks, nekome se prisnio sličan naziv , nema ih , niđe ni jednog prošlogodišnjeg dana.Ustupiše mjesto ovim novm  levatima ( na broj 365 )  da se bakču sa nama do kraja ove nove godine. Tako mi mislimo,. A levati će zalevatiti i olešiti hejbet pametnjakovića, gluho i ćoravo bilo.

A i mi danas prepisivački raspoloženi. Umjesto nekih gluparija , natandarićemo vam neka vrlo poučna , jako mislena  i još gluplja pametovanja.

Petrović Petar Njegoš:  on se nije ženio. Hadum dokazano. Kako neće  tuberan bio, u tujini po kojoj je svoje balege sijo, nije lijeka našo. U nekom kamenjaru daleko od hećima rikno.

Tako to usud radi. Ti zlo siješ i pjesmama hoćeš narod svoj nevini , braću da istrijebiš. E pa vidi kako se kusi trijebe.

Dali je ovo kvintet klapa pojila , duet Debe i Oma tarabukovao ili samo Deba izšargijo ne sjećamo se .

Ima ljudi i neljudi.Tako je uvijek bilo.I majki i nemajki,I očeva i neočeva.Taki je dunjaluk.Nedokazan.

A jema  i jedna konjina ljucka. Taj se zna naopako svetiti ženama. Imo nešta protiv njih, zicer.

Danima ih ,noćima samo buba i  udara,uh sve tako.Bum bum,zvek,zvek.Kad se to zalaufa , po’ Bjelava ne može spavati,pa sutradan po dunjaluka  nervozno i bijesno ko paščad  poslije posne veljačke noći, na posao  odi.

Što ti je narod? Mjesto da i on počne udarat1 i bubat. Pučanstvo  hudi i po svu noć ne spava.

Konta Deba, što bi to fešta i vatromet bio,  kad bi se svi odjednom probubali.

Recima narod na Bjelavama  se počne bubati i udarati. Prvo, namah se probudi  Mejtaš . Vidi ironije , simbolike i poetike. Ja posto ko oni hadumćar Njegoš ;  poeta.

Moram Mojsija pitati jel to dobro  ili  loše. I kako to utiče na bubanje.A možda i ne moram njega pitati, nego Dobrog . On je poznat da dobro buba. Svaki stih mu buba  minimum dvanaesterac. A ako treba i šesnaesterce rahat uglavi. A sa penaltika je nepogrešiv. Pravo u sridu.

Ne konta Deba da mu je strah od  moguće visine  pomutio mozak , ko mućak jaje ,sve se u krug vrti i zvecka gluposti.

Dakle , prvo se probude kameni  mrtvaci sa Meit taša, pa onda Višnjik, Podhrastovi, Koševo i  i Koševsko brdo i svi se počnu  bubati i udarati.I  sve je gotovo.Bubanje i udaranje budo dio po dio grada , i u njima se počene bubati i udarati dok ne zavlada opšte bubanje i udaranje. Ljepota, što bi poete rekle:

-Joj miline judi moji.

To  postane tako skladno , ko da  netko pritiscima dugmeta  bubanje pokreće, a svetla se u gradu pale dio po dio, i svijetle kao božićna jelka  . Čas vamo čas tamo. I jopet čas tamo, čas vamo. I isponove. I nikako da  svijeće pregore.

Bio bi to začarani krug, iz koga se grad nikad ne bi izvukao, dok svi ne bi pocrkali. Ne mere se do beskonačnoati bubati, sve da  su  Mujini potomci. Onog Muje , kraljice Marije Terezije najboljeg, ha , kako da se izrazi, aha, dušekli   havera.

I sada , ne dao usud dušu griješiti, recimo jedan dio se prestane udarati i bubati.Oni prvi okolni jenjavaju i gase se. Međutim upaljenim svjetlima ne preti nikakva opasnost.Poslije eto ti Mojsija pa on buba i lupa. Jopet opšta bubnjava svuda naokolo.

Ha on počne jenjavati , osjetim  to  ja Deba, ni ja  ne volim , ni za živu glavu , da preskočim svoj dio, pa i ja lupaj i bubaj. Pa zatim Herco i Oma. A za Baška Bašu i ne pitaj!

I na  kraju Lenji,  konta  i ceraka se Deba. On namjerno ostavi Lenjeg za kraj , da ga malo nataslači. Dok se čitav grad pretvori u red bubanja  za redom lupanja , oliti pravu pravcati redaljku bubanja i lupanja , doći će i Lenji tobe. Na vakat. Odnekud će  jedna pametna naći put do njegovog  malog mozga i Lenjem šapnuti:

-Takariš lenjost, kad je fešta nek i dušek gori.

I tako bi Lenji prekršio prvo pravilo trojno. Nikud maći guzicom. Jedino ako moraš bježati od smrti. I počeo bi  dušečiti , oliti jastučiti.

Vidi molim te, što je ovi Lenji konj, odjednom posto pametan. Sve na mehkom. Što ti lenj čo'ek neće skontat.

A ja , jado se mindero. Ne'š ti meni više tako, Deba blentovijo jedna. Ima da se modernizuješ i nabaviš francuski ležaj. Rekli mu taj ležaj na glasu. Tvoje je samo da se pristaviš i zalegneš  sa  bubalicom,  i ne brigaj.

Normalno nije školska bubalica.  Šta će ti ona u francuskom ležaju? Da ti prenese neku boleščinu iz knjiga. Ali ako dođe bez namjere da štreba ono knjiški, već samo bubalački, mere vala i ona doperjat na pernate podloge.

I konta Deba kako bi to bilo prelijepo  kad bi se čitav grad uvijek,  iznova i iznova,samozapaljivo bubanjem.

Nažalost , Gradu nikad nije prijetila opasnost da sagori u bubanju i udaranju iz dva razloga.

Prvo zbog one  narodna,što narod ne vidi to narod ne imitira. Boji se novina.

Drugi razlog ću  već smisliti zabrino se Deba, jer   ima ih hejbet koji remete rapsodiju sveopćeg bubanja; hadumćari, političari, tetkice, prepisivači,  ilmije , pljačkaši narodnog  zlata,razroka fukara…

Glava boli, a treba odabrati pravi drugi razlog. Iz dubokih misli ga trgnu njiska konja.

Drugi konj onaj na konju,malo posramljeno tapše hajvana  i kaže mu:

„Eheej, curik.“

Što bi poete rekle:

-Curiko ne curiko isto ti se piše.

U prevodu:

Malo tiše sa tim Ehhej, mogla bi neka čuti, pa se navrnut na još koji put; joj mamo, mamice.

Aleksandar Sergejevič Puškin – Trenutka se sjećam sjajna

 

 

Trenutka ja se sjecam sjajna,

kada preda mnom se ti pojavi

ko prividjenje, kao tajna,

i ko ljepote genij pravi.

 

Kad tuga sve mi skrha nade,

a kinjile me strepnje taste,

tvoj njezni glas mi pjevat stade

i lik tvoj sanjah na dnu maste.

 

No, doba minu.Vihor njezni

rasprsio mi sne i stravu.

I predadoh ja glas tvoj njezni

i lik nebeski zaboravu.

 

Polako su se vukli dani

u zabiti, u zatocenju,

bez zanosa, bez suza ranih,

bez nadahnuca, nalik mrenju.

 

Al stize dusi probudjenje.

I opet mi se ti pojavi

ko nenadano prividjenje

i ko ljepote genij pravi.

 

I kucat stade srce vruce,

nov zivot u njem maha uze.

I opet plamti nadahnuce,

i ljubav sja, i teku suze.

 


												

Izmišljotine ili stvaranje novih mitova – Civilizacija na Antartiku

Vidi ti njih!

Šta se neće sjetiti?

Civilizacija na Antartiku.

Aha, kako da ne.

I” nađoše ” uporište u Svetim knjigama i scenama iz naučno fantastičnih filmova.

 

Kažu napredna neka civilizacija , naša im pera ne može odbiti.

Pobiše sve živo što im se primakne.

Ipak ostave dovoljno svjedoka da njihovu slavu stegovno prenose.

“Navodi ” iz Svetih knjiga kao govore o zloj civilizaciji.

Onda  je to civilizacija degena ili ako ćete kretena ( da proste kreteni).

 

Zašto ? – pitate se.

Pa jednostavno žive u najsurovijim predjelima zemlje ,

gdje im se smrzava svako udo, ili svaki rasplodni organ ,

a oni puštaju da “urođenici” lješkare u rajskim blagodatima.

 

Tu nešto nije u redu.

Ili nisu zli ili vole epp i velike minuse.

Znači nisu sa ovog svijeta.

Što ne odu u Europu, dakako Jupiterov mjesec.

Tamo ima hladovine koliko god hoće  I velikih minusa.

I ne moraju nikoga rokati, niti se sakrivati.

 

Dopisano

Pitate se zašto ove ” misterije ” na bigajli hak tupimo namah po novoj godini.

Jednostavno, mnogi su mamurni , ili spavaju pa neće vidjeti ove gluposti.

Oni koji nisu mamurni i koji su budni, zaslužuju da ih kaznimo, jer nisu ko normalni ljudi slavili najluđu noć.

Znači pravili se pametni ili slušali preporuke minderplaza , oliti haduma i tetkica.