Danas je dugo očekivana subota

Danas je dugo očekivana Subota   Olakšali smo vam posao.Vi sada možete sve ostalo izračunati.

A zašto je ovo dugo očekivana subota, a nekima i nije.

Dugo očekivana  subota je uvijek  dugo očekivana, još od farizeja i saduceja, a neki kažu i od Nefertite.

Oklen nam naumpade baš ona, najljepša do svih Evinih kćerki. Možda zato što je radila šta joj i kako joj ćeif.

I nikad nije propuštala ni jednu surbotu. Kažu znala je subotu protegnuti na nekoliko dana.

E sada se neuki pitaju , a što će joj to.

Mi se ne pitamo. Naslijedili smo njene Y hromozome. pa nam subotom zvone poput alarma na uzavrelom kuhalu.

A kada se oni uzburkaju , i nama surbota traje heftu dana. Joj lipote , prelipe i uzbibane šjore i šjorine naše.

Znamo da da nejemate ništa protiv od fešte koja traje čitav tjedan. A voljele bi da imate Nefertitinu , ili barem Lisistratinu moć, pa da se hefta obrne barem na  jedan stađun. E to tek bila fešta od feštanja , a bome i svašta nešto u okviru tih dionizijevih večernjih zavrzlama.

Što bi poete rekle:

Ne bi se znalo  ni ono lud zbunjen…

U prevodu:

– Subota je najdraži dan svim dunjalučanima, čak i ako napokon prosijava.

A ovi prepisivači nam na vrh današnjih takara , valjda iz osvete , natandartili Nerona rođenog , čak 15. decembra:

Kažu jedne subote 37. g. računate po Hristu , rođen je rimski car Lukije Domicije Ahenobarbus, poznat kao Klaudije Kajsar Avgust Germanik Neron, ili samo Neron.

Jedan od najizopačenijih, najomraženijih i najpoznatijih i vladara u rimskoj istoriji. U njegovom slučaju količina zla je proporcionalna slavi. Na prijesto ga je 54. godine  dovela majka Julija Agripina Mlađa, zvana Trovačica.

Da bi njen sin miljenik došao na prijesto prethodno je otrovala cara Klaudija Prvog Tiberija, čija je   četvrta žena bila.

Klaudije vam je onaj , ko fol mutavi car u filmskoj seriji Ja,Klaudije.  Ženio se četiri puta. Valjda mu život dosadio pa se  ženio  dok nije dobio ženu koja će ga otrovati.

Njegov posinak Neron je radio čuda. Vladajući despotski, ubio je mnoge ugledne Rimljane i konfiskovao im imovinu. Pogubio je čak i rođenu majku i vaspitača, filozofa Lukija Seneku.

Prepričavaju da je sa sestrom imao dijete koje je živo izvadio iz utrobe.Normalno jadna žena nije preživjela , a ni dijete. Sestrina smrt ga je slomila.

Tada je došao na ideju da zapali Rim kako bi dobio inspiraciju da napiše pjesmu “Rim u požaru” . Izgorilo je poreko pola   Rima i rimljani su se pobunili. On se  68. ubio prestravljen pobunom pretorijanske garde i erupcijom narodnog nezadovoljstva ( Tako zapisnao ; nemojte da bi nešto sumnjali.) .

Eto zašto  pogančerima subota nije baš najugodnija. Zahvaljujući Neronu , u podsvjesti im strah od narodskog nezadovoljstva.

Torvil i Dean – Bolero i Sarajevska olimpijada

Snježni vodopad – Zimska čarolija

Čarolija

Čarolija Sarajeva Grada čednosti

Bosna zemlja Božije milosti prkosna od sna

Modra rijeka moje mladosti

*

Veličlanstveni i neponovljivi dani XIV zimske olimpijske igre održane od 8. do 19. februara 1984. u Sarajevu Gradu čednosti  u tadašnjoj nam domovini Jugoslaviji , danas Bosni zemlji Božije milosti , još uvijek plamte u mom sjećanju.

Bili su to dani kada je čitav svijet živio jedan san o ljubavi , u nadi da ratova više nikad neće biti. Koliko li je nepatvorene ljepote i svjetlosti bilo u tim danima . Kao da je neko zaustavio kazaljke pješćanih satova . Nažalost nije! San je proletio kao tren i više nikad se nije vratio .

Avaj !

U toj bajci , svjedokom bjeh Boleru Torvil I Dean , neponovljivo otklizanom plesu u povjesti umjetničkog klizanja , kao zasluženi poklon Gradu Čednosti i njegovoj dječijoj gostoprimljivošću , radovanju i ljudskosti . Bio je to najljepši mogući epilog jednog nestvarnog i nepojmljivog dvanaestodnevnog sve svjetskog sna , sna koji je iznjedrila i živjela cijela Jugoslavija , napose Sarajevo i Bosna.

Hvala ti Gospode na Milosti i Ljubavi koju darivaš svojim grešnim čedima,

TI oprosti nam .

Alelujah.






												

Tisuću ena biser Bjelavskih mahala 775* – 780*

775* Svi putevi popločani novcem vode u pakao.

776* Nikad ne razmišljte šta bi bilo kad bi bilo , jer uvijek bude ono što mora biti,

777* Zli i ljubomorni ljudi prave probleme drugim , ali najviše sebi jer pd jeda ne stignu živjeti i umiru u mukama.

778* Kad ljubav umire  ostaju samo snovi zapisani u riječima i slikama.

779* Znanjem il neznanjem svako svoju sitnu knjigu piše. A jope : Piso il’ ne piso Moćna te Knjiga zapisana čeka .

780* Poetika je veoma moćan ali i beskrajno strpljiv posrednik između sna i jave , radosti i tuge , jala za propuštenim i žala za iskorištenim . Moćan hranitelj iluzija i slabašan zaštitnik zaljubljenih .

Piso ti il’ ne piso , Knjiga te čeka/ Igrokaz na dan 11.Februar / Veljača

Danas je Petak 11. februvar oliti veljača što bi rekli kroatjanci, Godina je 2023. Računa se po Ješui Hanocriju,najčuvenijem drvodelji, sa nekim šestogodišnjim odstupanjem.

Potrošilo se četeres dva dana , prislonivši današnji.  Jošten samo 363 dana čeka na trošenje.

Joj kakvi ste ?

Odmah mislite na ono trošenje. Nje ba , boni to trošenje.

Kada se dani troše to je takarli trošenje. I vako i nako.

Nekoga namah pokupe i potroše.

A ostalima i insanima i hajvanima , a mere bit da bidne i biljkama i univerzumu je svakim danom ostalo sve manje dana za trošenje.

Sve što se rodi mora i da umre. Zakon rađanja. A ko umre ne mora značiti da je zaprave umro. Nikako.

Mora se ponovo rodit , da polaži račune. Zakon polaganja računa. A kad se polažu račini nema prepisivanja i sakrive. Jok , nikako.

Sve je zapisano u Velikoj knjizi , i malo i veliko , i činjenje i nečinjenje.

Dobra i lijepa knjiga.Istinita  i pravedna. Nekom lagana, nekom teška, jako teška ko macola u glavu.

Što bi poete rekli:

-Svako svoju sitnu knjigu piše.

U prevodu:

– Piso il’ ne piso  Moćna te Knjiga zapisana čeka


												

Pol Verlen – Slavuj

 

Ko vrišteći let ptica kada se uzbune
sva sjećanja se moja obruše na me,
padaju kroz moje srca kao lišće žuto,
srce što gleda u svoje ogledalo uvrnuto
stablo u ljubičastoj vodi svog Žaljenja
koja tu blizu žuboreć u tišini približava
padaju, a onda, gle, larma rđava,
koju vlažan povetarac dolazeći utišava,
u deblu se eho polako smiruje
i nakon toga ništa nigdje se ne čuje,
ništa osim glasa što Odsutnost slavi,
ništa osim glasa što se tugom javi
od ptice što mi je Prva Ljubav bila
kojoj je pesma ko i prvog dana mila,
a u mesecu tužnoga sjaja
što se blijed i svečan javlja
ljetna noć teška, snuždena i mlaka,
prepuna tišine i tamnog mraka,
njiše na azuru što ga vjetrić tače
to drhtavo stablo  i pticu što plače.

 

pB

 

LE ROSSIGNOL

Comme un vol criard d'oiseaux en émoi,
Tous mes souvenirs s'abattent sur moi,
S'abattent parmi le feuillage jaune
De mon coeur mirant son tronc plié d'aune
Au tain violet de l'eau des Regrets
Qui mélancoliquement coule auprès,
S'abattent, et puis la rumeur mauvaise
Qu'une brise moite en montant apaise,
S'éteint par degrés dans l'arbre, si bien
Qu'au bout d'un instant on n'entend plus rien,
Plus rien que la voix célébrant l'Absente,
Plus rien que la voix – ô si languissante! –
De l'oiseau que fut mon Premier Amour,
Et qui chante encore comme au premier jour;
Et dans la splendeur triste d'une lune
Se levant blafarde et solennelle, une
Nuit mélancolique et lourde d'été,
Pleine de silence et d'obscurité,
Berce sur l'azur qu'un vent doux effleure
L'arbre qui frissonne et l'oiseau qui pleure.

Herman Hese – Karanfil

U vrtu crveni karanfil cvjeta,
ne može da sni, ne može da čeka,
samo jednu želju ima:
da što brže, namah procvjeta!

Vidim jedan živi plamen,
njegovo rumenilo miluje vjetar,
i on samo jednu želju ima:
da što pre, što brže izgori!

A ti, u mojim venama, u mom srcu,
šta je tvoj san, šta želis ti, ljubavi?
Ne želiš da iscuriš u sitnim kapima,
u bujici, u zapjenušalim talasima ti bi
da se zaludo raspeš i sebe uništiš.

 

 

pB


												

Herman Hese – Ljubav

 

 

Molitva za ljubav Noć i Dan Čežnja slama Zaton

 

 

Moje žedne usne opet traže

da ih blagosloviš tvojim poljupcem,

moji prsti tvoje traže.

Hoću pogled da tvojim napojim,

da u tvojoj kosi skrijem lice,

da uvek budnim i poslušnim rukama

u zanosu prihvatim tvoje,

da uvek novim plamenom oživim

tvoju lepotu hiljade i hiljade puta,

dok dan i noć, sadašnjost i prošlost

za nas jedno ne postanu.

Dok se blaženi i sudbini zahvalni

ne vinemo iznad svakog bola,

dok izvan domašaja ovoga sveta

mir ne nađemo.

 

 

Miroslav Mika Antić – Belo

 

Nebo. Nebo. Sreće dosta.

U proleću po drveću

od meseca kikot osta.

Ej umreću!

 

Ej umreću ispod granja

kraj zaspale vodenice

za devojke, milovanja, pletenice.

 

Ej, umreću od daljina,

od mladosti i od snage,

za krčage pune vina, za krčage…

Pa da se pije, da se smeje,

da se peva preko njiva,

sav od sunca po ustima ispolivan.

 

Da me čekaš ispred kuća,

da razvezeš ruke zrele,

oči bi se od svanuća razbolele.

Razbolele i opile

da se smejem do bolesti.

 

Ej, da mi je niz aprile tebe sresti.

Ej, da mi je da izludim,

a bagrenje rascvetano.

Ej da mi je golih grudi,

 


												

Dani kroz vrijeme beskraja plove

 

Ima dana i dana.

Dani! 

Božiji !

Lijepi i čudesni.

Kroz vrijeme i plavet  beskraja plove.

Tiho i uspravno.

Nikad ne kasne i ne  zakazuju .

Takvi su kakvi su . predivni.

 

Dani  .

Ljudi ih najčešće po zlu pamte.

Ne bi trebali, jer ne pamte njihove početke.

Zato ne vide ljepotu  zapisanu u sjećanjima ,

odloženih u biserne sehare prošlih vakata .

 

Zaborave Ljubav i Milost , pa se uzohole.

Zaborave kakvu nagradu sebi spremaju.

Prepisuju i misle da su mnogo pametni.

Ogavne stvari javno i tajno rade.

Razgolićuju bijedu duha i tijela svoga,

uma bljutavog.

 

I uvijek se kasno sjete za oprost moliti,

kad ih poklopi ono što zaborave  da će ih poklopiti.

Većinu toga sebi pripreme milseći da su pametni i  nedodirljivi.

Aha , kako ne.

Sve do jednom,

 

Tada će svaki čovjek strahovanjem kazivati svoja činjenja . 

I sami sebi sa strahom svoditi svoja nečinjenja .

 

Što bi poete rekle

Jao li se i kuku , većini. Nemarnim.

U prevodu:

Nema prevoda , zajedno na paklenu vatru osuđenim , titl nam sagorio u jasnoći kazanog .

 










												

Marina Cvjetajeva – Rouge et bleue

Djevojčica u crvenom i djevojčica u plavom
Zajedno šetale livadom.
“Odlučimo, Aljina, svojom glavom,
Skinimo se i osvježimo u potoku vodom?”
Strogo će na to tada reći,
Prijeteći prstom, djevojčica u plavom:
“Preko toga mama ne bi mogla preći.”

– – –

Djevojka u crvenom i djevojka u plavom
Navečer šetale uz polje raži.
“Hajde, Aljina, krenimo sada u pravcu pravom,
Hoćeš da pobjegnemo od kuće? Kaži!”
Odgovor strog, po tonu skroman,
Dala je s uzdahom djevojka u plavom:
“Ne luduj! Živimo život – a ne roman…”

– – –

Žena u crvenom i žena u plavom
Šetale skupa perivojem.
“Vidiš, Aljina, venemo, svojim smo se stavom
Zarobile u sretnom stanju svojem…”
Odgovorila joj iz tamne sjene
S gorkim osmijehom žena u plavom:
“A što bi drugo? Pa mi smo žene!”