Miroslav Mika Antić – Kao pesma

Još se danas, rođena, moglo plavo voleti
pored niskih taraba gde se veče javlja.
Sutra će se sigurno ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja.

Zalud će ti zenice zelenilom roditi,
drugi neki prolaznik grlo će ti gristi.
Prvo ćeš se stideti, posle ćeš se podati,
u večeri drukčije, kraj taraba istih.

Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik,
a belom dušom opružen niz obzorja ravna,
jedini ću ostati pijan od harmonika,
bez bola u očima, prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije tepati i voleti.
Naše stare osmehe niko neće shvatiti.
Možda ćes me tražiti. Možda će te boleti.
Al se više nikada neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama. Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka uz okna se pletu.
Shvati da će umreti ove noći blistave,
zadnja svetla nežnosti u velikom svetu


												

Krleža – Bdijemo

 

Bdijemo. Zimski nokturno. A vani
nad maglenim poljem tiho se dani.
Na zelenom plišu, dva lesa blijeda,
boja tvoje kose, zlatna boja meda.
Na krovu harfe. Žice telefona.
Melodija tiha pogrebnih zvona.
Dvije voštane lutke. Tišina. Sami
ne znamo što je. A u polutami
miriše ambra: zlatne kose prami.
A ja vas gledam. Pobožno i kao
slikar kad slika ikonu Madone.
U tom trenutku nisam ni dobar ni zao,
a harfe žica posmrtno zvone.

Josif Brodski – Stiže proljeće

Slavna igla u ne manje dostojnom slave plastu,
u gradskom polumraku, polusjaju što se vrti,
u gradskoj vrevi, plesu i kriku tmastu
tanana pesmica smrti.

Gornja svetlost ulice, gornja svetlost grada.
Sve nam crta taj grad, i ovu vodu,
i kratak zvižduk kraj uskih fasada,
što uzleću uvis, uzleću na slobodu.

Devojčica-sećanje luta kroz grad, na dlanu monete zvone,
mrtvo lišće kruži kao rasuto rublje,
nad reklamnim panoima nebo uske prima avione
kao gradske ptice, nad gvozdenih brodova stubljem.
Ogromna kiša, kiša širokih ulica lije po martu,
kao u te dane povratka, koje nismo zaboravili.
Sad ideš sâm, ideš sâm po asfaltu,
i ususret ti lete blistavi automobili.

Evo i život prolazi, svetlost na zaliv pada,
šušteć haljinom, mnogo imena, dok zvone ti pete,
ti ostaješ s tim narodom, s tim vekom ponad grada,
jedan na jedan, ma koliko da si dete.

Devojčica-sećanje po gradu luta, dolazi veče,
lije kiša, i, makar joj maramicu iscedi,
devojčica stoji kraj izloga, odeću gleda što vek steče,
i taj večni motiv života bezumno zviždi, ne štedi.

 


												

Artur Rembo – Suza

Daleko od seljanki, od ptica i od stada,
Pio sam, klečeći usred nekog vrijesa
Medu nježnim ljeskama, pod zelenim maglama
Smlaćenog popodneva… Osim nijemog bresta,
I ledine bez cvjeta, i neba punog tmice,
Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj?
Šta sam to povukao iz vrga-čuturice?
Napitak zlatni, bljutav i od kog teče znoj.
Takav bih bogme bio za krčmu loša firma.
No nebo se do večeri promjenilo olujom.
To bjehu crne zemlje, jezera, jata riba,
Stanice, kolonade pod plavom noćnom strujom.
U djevičanski pesak voda je šumska tekla,
Vjetrovito je nebo lokvice ledom bilo,
Pa ipak, kao lovcu na školjke ili zlato,
Kad pomislim da meni do pića nije bilo

 

Poveznice Prošlost Sadašnjost Budućnost

 

Vi nikad ne mislite da se,  recimo, na današnji dan, prije hejbet godina  desilo nešto što će bitno uticati na vaš život.

Evo recimo neko se rodio na današnji dan. Ali da bi se taj rodio neko je morao umrijeti. Zakon parova.

Sve što se rodi  ima svoj par.

Sve što je umrlo imalo/imaće je svoj par.

Zakon ljubavi.

 

Osim anamo onih. Anamo oni idu tamo , gdje idu anamo oni. Putem onih biblijski gradova, ime im se ne pominjalo , kao što im se sjeme zatrlo. To je pravičnost. Hoš smutnju i gadosti raditi, e hevo ti. Nema tu nepotizma. Ono  po babu i po stričevima. Jok , ni slučajno ! Tu ima samo jedan princip. Vatreni.

Pa ko voli neka izvoli. I nema oprosta. Nema tih para, ne postoje blaga kojima se taj grijeh može iskupiti.

No, manimo se anamo onih. Neka čekaju pržunasti dan. A doći će svakako.

Da nastavimo. Neko se rodi, a nije vam ni rod , niti ste ikada bili u prilici da ga sretnete, a definiše vaš život, generacijama prije nego ste se rodili.

Kako pitate se vi.

Jadnostavno. Uzrok i poslijedica.

Vi mislite ako je nešto prošlo davno ili maloprije minulo  da to nema veze sa vama. Greška , velika greška !

 

Vako na priliku.

Ja volim Indijnance. One američke starosjedioce. Dobro priznaćemo, malo više volimo  Indijanke.

Vjerovatno i puno više, ali bi ta izjava  mogla biti shvaćena seksistički. Šta ćemo moramo paziti na dobar glas. Inače nismo ni pristalice seksa. Mi više volimo voditi ljubav. Hem je izraz  umilniji i radnje ljepša i temeljitija. Sveobuhvatna i svestrana.

I tako ja asmialio plan , kad sam dijete bio , oženiću se Indijankom.  Takom i takom, vakom i vakom, koja neće biti taka i taka i vaka i onaka. I odrastem . I skontam zabludu. Indijance, time i Indijanke neko slistio skoro do poslijednje travkice..

Nećemo sada drvlje i kamenje na Vatikan , anglosaksonce, Zapad i slično. Nemamo vremena. To već i mali zeleni  na Antartiku znaju.

Nego skontali ste poentu.

Ja ni kriv ni dažan ostah bez indijanske supružnice, zato što je neki arijevski izrod rokno njenu čukun babu. Ili mere bit da bidne ,čukun , čukun djedu.

Neko opet voli Afrikanke, neko Jevrejke, neko Bosanke, Vijetnamke, Aboriđanke a ne mere doći do svog para po izboru jer je neki monstrum nekada nekog njinog pretka ubio.

I to bez veze, bez razloga i bez imalo stida i humanosti.

Zato što se neko generacijama bio izloženiji suncu i bio u prilici da se više sunča, skupljao njake žute ili staklu nalik  kamenčiće, zato što Gospoda ne zove My Lord , nego  Bog  Svevišnji ili Milostivi, zato što nema bogomolje koje su pravi  zvjerinji torovi itd. Itd. Etc.

Na kraju krajeva ko će normalna  da vjeruje da je Jedini Bog okrutno žrtvovao svoga sina, kojeg nije imao, jer nije bio oženjen, i jer bi se sva zemlja raspukla ko balonćić kad bi se On približio na par svjetlosnih godina zemlji.

Mogli bi mi nabrajati primjere i primjere. Svaki dan ih ima milione, a nama se žuri da uhvatimo Kolumba na djelu. Znamo i da imamo vremeplov Indijance i sve druge nevino potamanjene  ne možemo spasiti. Ali možemoi pratiti putovanje i čini zvijeri u liku  ljudi .

I svjedočiti !

 


												

Aleksandar Blok – Nepovratno si otišla u polja.

 

Nepovratno si otišla u polja.
Na veki nek je sveto Ime Tvoje.
Opet su zalaska crvena koplja
Pruzila k meni oštrice svoje.

Samo Tvoje od zlata svirale
Tog crnog dana usnama ću taći.
Ako su molitve u nepovrat pale,
Da skrhan zaspim u polje ću zaći.

Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri-
No ja oči otvoriti neću.
U svetu sna daj mi da se smirim,
Da ljubim put obasjan i sreću …

O, iščupaj dušu punu more!
Sa svetima upokoji mene.
Ti što rukom svojom bez promene
Nepomično držiš kopno i more.

 


												

Hedi Lamar

Nevinost   Srce a jabuka grešna  Ekran   Nestvarni krajolik

Nevinost                     Srce a jabuka grešna                Veliki ekran                     Nestvarni krajolik

Vječnost  Krhko i prozirno  ples   Buran život

Nebo                            Krhko i prozirno                                  Ples                        Buran život

Frkin očaj   poljubac     đardin3        forbege

Očaj                                        Mir i poljubac                            Đardin                               Faberge

Hedviga Eva Marija Kasler bijaše njeno pravo ime.
Eva Marija sasvim ugodno bi zvučalo i  kao Ave Marija,ali ništa ne radimo zbog dnevnih potreba.Kad slažemo mi to  složimo onako kako dolikuje: ljudski , iskreno,od srca.

09.11.1913,- Rođena je austrijska glumica Hedvig Eva Marija Kasler : sa hrvatom Zvonimorom Rogozom je 1933. godine snimila film Extaza .Većina ga smatraju prvim erotskim filmom u povijesti kinematografije.

Historija kinematografije je zapisuje kao prvu ženu koja se je viđena potpuno naga.

Gledali smo taj film. On je snimljen u crno bijeloj boji.

Jadna krhka bijela grlica na obali pri samoj vodi.Plaši se da uđe.Vi osjetite strah i jezu koju djevojčica osjeća.Nijema molitva ka nebu ali ipak mora ući. Nema druge

Šta će ,gleda u nebo ovo joj se smiješi jer vidi njene grudi ljepše od Afroditinih. Strše ko dva nestašna oblačića na njegovom plavetnilu. I oblak kao ni mi ne skrećemo pogled sa đardina koji svježinom i mirisom popunjavaju krajolik.

Kažemo ne stidimo se jer nismo voajeri. Imamo osjećaj da smo u Luvru ili Pardu; ma ne ni tamo;već u nekom muzeju samo nebu znanom. Gledamo pramajku Evu koja sa čednošću one druge majke Marije prilazi vodi i uranja se i gubi njoj.

Ulazak u vodu mijenja sve. Nestaje grlica krhka i javlja se labudica. Sve radost i zanos ovog svijeta je tu. Labudica bijela je razigrana i pohotna Eva koja sa vodom ljubav vodi prvi put i nimalo se ne stidi. Čini se da ima boli.Da li se sa žaljenjem sječa raja.Kto to zna.

Režiser je doziva,kaže ispucali smo film .Vremena 1933. g. su bila kokuzna .  Hedvigu nije briga,hoće da uživa . Na njenoj strani je Eva i Keslerova. Hoće da se igraju i jure. Matrija je malo zatečena i u nedoumici. Možda sve ovo nije vrijedno neba. Uzalud se brinula

Ovo su savim naivne i dječije poetske scene i predstavljaju najpitkiji dio filma.

A oni nama bez imalo stida : erotika.

Erotika je u vašim umovima ,odgovaramo im ;estete koji su o ljepoti učili od žena.

Ameri se namah zaljubili u našu krasoticu i priveli je preko bare sebi.

Očarala ih se “najlješa žena Evrope”. Kažu joj; sada si Hedi Lamar ,američka glumica.Tako oni rade. Ukradu,premijene ime i etiketu i svojataju.

“Najljepša žena Evrope tog vremena“je imala šta pokazati.Vjerujemo da je mnoga srca slomila.Naše nije,samo ga je dojmila.

Nismo imali prilike pogledati ostale žene Evrope te epohe tako da ne možemo suditi o tačnosti navoda.Ali bila je prelijepa po mjerilima svih epoha.


												

Šarl Bodler – Ona i kad hoda pleše ( Cveće zla XXVII )

 

 

Ona i kad hoda, pleše i sva zrači,

njišuć lelujavu, sedefnu odeću,

nalik na dugačke zmije, što ih vrači

na vrhu štapova u taktu okreću.

 

Ko što su pustinjsko nebo i oluja

hladni naspram ljudskog stradanja i plača,

il ko duge mreže okeanskih struja

– tako ravnodušno i sporo korača.

 

Oči su joj kao brušeno kamenje,

u tom čudnom biću povremeno sevne

anđeo zapleten s telom sfinge drevne,

 

Sve je tu dijamant, zlato i plamenje:

Blista, poput zvezde zalud ožežene

hladno veličanstvo nerotkinje-žene.


												

Oktavio Paz – Dva tela

Dva tela licem u lice,
ponekad su dva vala,
a noć je okean.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su dva kamena,
a noć je pustinja.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su korenje
u noći spleteno.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su noževi,
a noć je munja.

Dva tela, licem u lice,
dve su zvezde koje padaju
u prazno nebo.


												

Bodler – Himna Lepoti

 

/ Cveće zla XXI /

 

 

Stižeš li s nebesa il’ iz večnih tama,

Lepoto? Tvoj pogled, svet i krcat tminom,

izmešano sipa zlo i dobro nama,

pa te zato mogu porediti s vinom.

 

U tvom oku sunce zalazi i sviće;

Kao burno veče ti odišeš zrakom;

Usne ti amfora, a poljupci piće

što heroje slabi, decu čini jakom.

 

Iz bezdana kroči, il’ sa zvezda pade?

Uz tvoj skut se udes mota kao pseto;

Nasumce rasipaš radosti i jade,

vladajući nad svim, nehajna za sve to.

 

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;

Pod nakitom tvojim i groza je ljupka,

a porok, taj dragulj najdraži međ svima,

po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

 

Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,

svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!

Dahtavi ljubaviik povijen nad dragom

sliči samrtniku što miluje jamu.