Neko ekološko društvo za zaštitu životinja se na sav mah hvali , kako je u Sarajevu uškopljeno 13 ooo kerova uz njihovu pomoć. Ljetos u više navrata pod kešinu nam natandariše i o mozak obiše svoju hvalu.
Vidi hajvana kontamo mi. Kakve veze ekologija i škopljenje hajvana imaju veze. To bješe ona nevažna stvar.
Ono važnije:
Društva neka, humanitarne, hajvanski i insanski dobročinitelji niču na svakom koraku , svakog trena. Kao da nam milioni raznih krvopijskih dobrotvora nisu krv i sve živo isisali, a ništa poklonili. Svi vide neki ćar u dobrotvornom radu.
Ovako vam finansiranje dobrotvorstva ide:
Skupi se recimo devedeset devet milja maraka. Kažu mi skupili toliko, a devet milja i devet stotina maraka treba dati primalac donacije. Primalac vam je onaj blećak što ga vazda natakare. I on se uvali trinaest milja i osam stotina maraka u kredu kod MMF , da učestvuje u vlastitom donatorstvu.
9.9oo više 3.9oo kamata = 13 8oo . Čista računica.
Sad bi Deba reko, ljubim ves u blentaru pametne.
Lenji bi dodo; aha, jašta.
Oma bi komentariso koliko je to bijelih bubrega ljudi moji. Mogo bih čitav jedan vakat, devet stojanki devet cenera i pride ,vas cijeli dan havljat bubrega.
Hercu bi zamalo herc strefio; jedničak bi se pito ko će to vraćati.
Mojsije bi se valjo od šege. Kaže , natakarim zemlju koja mora toliki kredit uzimati, ja dva puta više harmonika niz ledine tandaro.
Dobri bi se samo zagledo u maglice i konto vidi te li lijepih putanja slatkice moje.
Ašik ljube nismo ništa pitali. One su o humanitarnom radu, sportu, politici, ratu i slčnim stanjima imale paradoksalan stav. Njima se uvijek takarilo kad se o tome pričalo. Manje više i o svim temama koje nisu vezane za djecu ili ljubav.
Koliki je hajvan razglabao u kafani o svjetskoj situaciji, bili humanitarci i skakali za svoje timove to se ne može izbrojati. Skoro po zemaljske kugle. Kažu mogu raditi sa svojim slobodnim vremenom raditi šta hoću.
Njihove žene i djevojke nisu imale slobodno vrijeme. One su uspavljivale djecu, peglale, gledale da manje zbore , da im hrane ne zagore. I sasvim normalno vodile ljubav sa onim mahalašima koje nije intersovala, politika, rat, humanitarci i sport.
Ti mahalski dječaci su druženje , sa ženama koje nemaju slobodno vrijeme, nazivali svojim karitativnim radom u dobrovoljne i merhametli svrhe.
A onih uškopljenih , ne ljudi , nego cuka , njih 13 ooo hiljada, nam nešto mnogo žao. Jedan potez cvik i nema aparature. Nema potomstva kažu ljubimci pasa i riješen urbani problem. To je pravo ekološko razmišljanje.
Baš nas živo interesuje šta bi sa 13 milja aparatura. Jesu li koji suvenir sebi ostavili, kao orden za svoju ekologiju, ekološku im mamu alotriramo. Nisu im mame krive, što su odgajale đukele.
Na kraju zajključismo da ekologija i hajvani i te kako veze. I ekolozi i hajvanski dobrotvori su vam veliki hajvani, mnogo veći od pravih životinjskih hajvana , zato se slizali i njuše iste stvari. Isto ko đukela đukeli.
Neki ih tako vabe. Ne đukele, oni su psi i hajvani. A đukele su oni koji ih škope.
Voljeli samo na jedan dan dati vlast uškopljenim psima, da oni to urade ljudima , što ih prije od „milja“ prozvaše đukelama.
O toj najvažnijoj stvari ove basne o samom fikarenju ćemo neki drugi put. Taj dio priče zaslužuje svoj posebni tretman.