Joj, mamo mamice / Igrokaz na dan 10. avgust/kolovoz

Danas je Četvrtak  10. avgust/kolovoz, 2023. godine  Gospodnje.

221 dana  smo potratili. Tako neuki misle. Ne moš ti dane potratiti , a da se bar nekome ne osvete.Mnogima. Zato se pazite ova slijedeća 146 dana koji nam , ako Bog da , doljaze do kraja ovijega stađuna.

To nam je lako izračunati. Zašto imamo knjigovođe i prepisivače.

A imamo i majčine sinove  koji prte vreće otetog narodskog zlata. Kažu da im je drugo ime Ebu Leheb. Mi znamo da imaju mnoge sljedbenike sa usukanim konopcem oko vrata koje čeka paklena vatra. Teško njima, i teško. Jer  vješti sa prstima , licemjerju i đon obrazu.

Ne mremo pričati  o tome. Obrazli smo.

Ovo obrazli , aha kako ne. Pitajte mahalašice, a bome ni haustorkama nismo ostali dužni.

Svako malo  ih glava zaboli kada pomisle na naše obrazli ponašanje. Neke se i rasplaču ko godine. Prisjete se  crveog feskina i mamicanja: Joj , mamo mamice

Ah, nekada. Bome i sada .

Ne treba pretjerivati. Danas nije nekada, ali i danas objeleli , ćoravi pijetao neko zrno ubode. Kakvo ne pitajte, ne pita ni naš horo. Bitno je da se zrno, a koje  baš i nije zrno, nego mirisni đardin, nabolo.

Znate onu narodnu , nabola se , nabola , djevojka na trn…

Ostalo vi skontajte. Ne mremo vam mi sve pripovidati. Moramo nabadat, nemamo vrimena. Sve se  po planu mora nabadat.

U ovim hibridnim vremenima trnja je sve manje, i zato ruže sve češće boli glava.

A one muče , i ne jadaju se.

Čemu?

Vrmenima kao lani ili preklani , ili još daljim.

Kome?

Crvenom feskinu i mahalašim koje treba skloniti , spremiti i sakriti  u hladu đardina, da bi se pojalo:

Joj, mamo mamice.

U drgana moga , joj mamo mamice.

 

Što bi poete rekel:

-Pojale ne pojale , znanje znaju ,nadolmile se.

 

U prevodu:

-Nema prevoda.

Taka se milina nije za neupućene.

Joj , mamo mamice.


												

Konstantin Kavafi – Bog napušta Antonija

Kad se iznenada u ponoć začuje
nevidljiva družba kako prolazi
sa svirkom zanosnom, s glasovima kliktavim –
sreću svoju koja nepovratno izmiče, djela
promašena i zamisli života svog
sasvim iznevjerene, ne oplakuj uzalud.
Kao odavna spreman, kao junak,
zbogom reci Aleksandriji koja nestaje.
I nipošto se ne obmanjuj, nemoj reći kako je
to bio samo san, kako te sluh prevario;
isprazne nade takve nemoj prihvaćati.
Kao odavna spreman, kao junak,
kako ti dolikuje, jer si bio dostojan takva grada.
odlučnim korakom priđi prozoru
i osluhni s ganućem, ali bez moljakanja
ili tužaljke neodvažnih,
kao posljednji užitak zvukove,
čudesna glazbala tajanstvene družbe,
te reci zbogom Aleksandriji koju gubiš.

Mihail Ljermontov – Pesnikova smrt









Pogibe pesnik, rob svoje časti,
Pade pod kletvom jezika zlih,
S metkom u srcu, odmazde žedan,
Sad i dušom ponosnom spi.
Pesnička duša ne podnese
Sitnih uvreda sram;
Ustade protiv celog sveta
I pade boreći se sam.
Pogibe! I čemu plakati sada,
Hvale i suza izlišan je hor,
I čemu žalost i pokajanje
O smrti njegovoj zbor!
Zar niste nekad baš vi gonili
Njegov slobodni divni dar,
Iz obesti raspirivali
Tek ljubomore zapreteni žar.
Radujte se! Poslednjih muka
Podneti nije mogao jad.
Ko baklja utrnu božanski genije,
S vencem na čelu svenu mlad.
Ubica podli srca tvrda
Prekide njegov plemenit dah
I bez milosti na nišan uze
Genija živog – ne bi ga strah!
I nije čudo. Iz tuđine
Ko mnogi, jurnu i on u lov
Za srećom, čašću, činovima,
Zabasa k nama na sudbe zov,
I smejući se, prezirao je
Svetinje naše i sve nas,
Čak i genija božanski glas!
Pojmio nije na kog se digo
U taj krvavi kobni čas ! . .

Pogibe i sad je samo sen,
Podoban onom sanjaru blagom
Što ga opeva s iskonskom snagom
Kako ko ljubomore plen
Ko i on pade pod rukom svirepom.
Zašto ostavi domaće radosti
I prijatelje iskrene, časne,
Sa žarom duše slobodne, strasne,
Što stupi u svet prepun gadosti?
On koji poznade ljude u ranoj svojoj mladosti,
Zašto je verovao njima i njinim lažnim maskama?

Oni mu skidoše venac, na čelo staviše novi,
Uvijen lovorima, al‘ venac patnje trnovi;
Skrivene igle naneše
Svirepo njemu ranu
Krva sa čela mu bleda na crnu zemlju kanu.
Otrovaše mu mučki poslednje njegove dane
Plešuć i šireć spletke o njemu na sve strane,
I on zatvori oči, duboko žedan osvete
I gnevan zbog prevarenih nada sa ovog sveta krete. . .
Prekrasnih pesama zamukoše zvuci
I nikad se neće razlegati više,
Onemela lira u njegovoj ruci,
Divna mu se usta navek zatvoriše.

Vas ja žigošem, nadmene potomke
Podlošću strašnom čuvenih dedova
Što ropskom petom zgaziše odlomke
U igri sudbe propalih rodova !
Vas koji oko prestola puzite,
Slobodi, Geniju, Slavi kobite !
Zakon vas štiti silni, svemoćni,
Sud su i pravda pred vama nemoćni !
Al‘ ima Boga, vi čeda razvrata !
Sudija strašni vas će dostići,
Nepokolebljiv pred sjajem zlata,
Vaše će misli, dela pronići.
Ništa vam neće tad pomagati
Pred njime padati, podlo lagati !
Svu vašu poganu krv uzalud ćete dati
Al‘ krv nevinu pesnika nećete njome sprati!

Sneni Lotus – jedno atipično (?) razmišljanje

…A na drugoj strani u mahali i đardinima život. Ah nekada…A bome i sada .

U prevečerje postanja Galerije upoznah jednog prelijepog  Snenog Lotusa ,  nagog i mirisnog , uzavrelog i putenog. , zadovoljnog sobom i mnome , i   uvijek podatnog , sveježeg  i poluglasnog .

Poslije jecaja i plesa ljubavi , mi šaputala:

volim život…..i živim ga
dan po dan….ali volim noć
tu se osjecam živom…noć je moje vreme…


ali kako budes dalje odmicao vidjeces i sam…..sve manje je snenog lotosa
moj  Mali Princ?
to je neko …..ko je jedini uspio da skine sve velove….neko ko me cuva…i moja sreca je bit njegovog postojanja
tango je suptilan…senzualan….u tom spoju….dvoje privuceni kao suprotne strane polova….zadrzani u vremenu bez osjecaja postojanja….vantjelesno bitisanje….gde dusa..odredjuje pokrete a srce ritam….
ne mogu biti toliko prozaična…..tango….nije lose..
a ja……nalazim senzualnost u sirtakiju

ali ono sto me vise dotice je muzika….nju osjecam
dodir bez dozivljaja melodije za mene je nula……
bolero….je vrh…ne znam kako ga vecina dozivljava ali ja na neki drugaciji nacin
suprotstavljam ga patetici  romantike……
bolero je samo jedna scena…..dvije osobe spojene srcem dusom tijelom….u fizickom kontaktu…u dodiru,,,
ritam  odredjuje muzika……bolero je savrsen….

****

Nećemo ništa dodati.

Svaka riječ bi bila prozaična i suvišna .

Hvala Snenom lotusu. .

A Nebo pamti i piše svaku milost i zahvalnost.

Crnogorska narodna poezija – Zidanje Skadra





Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно беше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камои саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.
Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
“Не мучи се, Вукашине краље,
Не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
А камоли саградити града,
Док не нађеш два слична имена,
Док ненађеш Стојуи Стојана,
А обоје братаи сестрицу,
Да зазиђеш кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
И тако ћеш саградити града.”
Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
“Десимире, моје чедо драго,
Досад си ми био вјерна слуга,
А одсаде моје чедо драго!
Хватај, сине, коње у хинтове,
И понеси шест товара блага;
Иди, сине, преко бјела свјета,
Те ти тражи, сине, Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу;
Јали отми, јал за благо купи,
Доведи их Скадру на Бојану,
Да зиђемо кули у темеља,
Не би л` нам се темељ обдржао,
И не би ли саградили града.”
Кад то зачу слуга Десимире,
Он ухвати коњеу хинтове,
И понесе шест товара блага;
Оде слуга преко бјела света,
Оде тражит` два слична имена:
Тражи слугу Стоју и Стојана,
Тражи слуга три године дана,
Ал` не нађе два слична имена,
Ал` не нађе Стоје и Стојана,
Па се врну Скадру на Бојану,
Даде краљу коње и хинтове,
И даде му шест товара блага:
Ја не нађох два слична имена,
Ја не нађох Стоје и Стојана.”
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он подвикну Рада неимара,
Раде викну три стотин` мајстора:
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
– Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Па дозивље из планине вила:
“Море, чу ли, Вукашине краљу,
Не мучи се и не харчи блага!
Но ето сте три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Зиђите је кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћете саградити града.”
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он дозива два брата рођена:
“Чујете ли, моја браћо драга,
Ето вила са планине виче,
Није вајде што харчимо благо,
Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Још говори са планине вила:
Ев` ми јесмо три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Да ј` у темељ кули узидамо:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћемо саградити града.
Но је л“, браћо, Божја вјера тврда
Да ниједан љуби не докаже,
Већ на срећу да им оставимо,
Која сјутра на Бојану дође?”
И ту Божју вјеру зададоше
Да ниједан љуби не докаже.
У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру.
Ал` да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
“Да се чуваш, моја вјерна љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет` ручак мајсторима,
Јер ћеш своју изгубити главу,
Зидаће те кули у темеља!”
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
“Не превар` се вјерна моја љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет` мајсторима ручак,
Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља!”
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.
Кад ујутру јутро освануло,
Поранише три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак,
А редак је госпођи краљици.
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
“Чу ли мене, моја јетрвице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље! пребољет“ не могу;
Но понеси мајсторима ручак.”
Говорила љуба Угљешина:
“О јетрво, госпођо краљице!
Нешто мене забољела рука,
Тебе здравље пребољет“ не могу;
Већ ти збори млађој јетрвици.”
Она оде млађој јетрвици:
“Јетрвице, млада Гојковице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље! преболјет“ не могу;
Но понеси мајсторима ручак.”
Ал`говори Гојковица млада:
“Чу ли, нано, госпођо краљице!
Ја сам рада тебе послушати,
Но ми лудо чедо некупато,
А бијело платно неиспрато.”
Вели њојзи госпођа краљица:
“Иди,” каже, “моја јетрвице,
те однеси мајсторима ручак,
Ја ћу твоје изапрати платно,
А јетрва чедо окупати.”
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко;
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колијевци
Ђе остаде од мјесеца дана;
Па од лица сузе просипаше.
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе
“Што је тебе, добри господару,
Те ти рониш сузе од образа?”
Ал` говори Мрњавчевић Гојко:
“Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет не могу!”
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
“Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку!”
Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрњавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал` се смије танана невјеста,
Она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват`;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена:
Још се смије танана невјеста,
Још се нада да је шале ради;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса:
Тад отежа дрвље и камење;
Онда виђе шта је јадну нађе,
Љуто писну како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
“Не дајте ме младу и зелену!”
То се моли, ал` јој не помаже,
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
“Не дај мене, добри господару,
Да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци:
Моја мајка има доста блага,
Нек ти купи роба ил` робињу.
Те зидајте кули у темеља.”
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
“Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје б` јеле дојке,
Када дође, мој нејаки Јово,
Каде дође, да подоји дојке!”
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке упоље истури,
Каде дође нејаки Јоване,
Каде дође, да подоји дојке.
Опет тужна, Рада дозивала:
“Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору
Кад ће мене Јова доносити
И ка дворy опет односити.”
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
па доносе чедо у кол`јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал` ђетету онђе иде храна:
Дојише га за годину дана,
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде храна:
Зарад чуда и зарад лијека,
Која жена не има млијека.

Nabola se nabola , djevojka na trn / Igrokaz na dan 9. avgust/kolovoz,

Danas je Srijeda 9. avgust/kolovoz, 2023. godine  Gospodnje.

220.dana je potrošeno po nerazumijevanju neukih.. Ne sumnjajući da će se vratiti ,gluho i ćoravo  bilo da se ne vrate , predviđamo da ćemo  do kraja godine trebati fasungovati još uobičajenih i okruglih 145 dana.

Kada se nadomiri okruglo 365 dana , dani kreću isponove. Kome opanci , kome obojci. Ljudima i opanci i obojci , jer dani nemaju udova

Nije nam bilo smaranje to izračunati., jer očekivanih dana ima manje od  otišlih.  A mi vješti sa prstima i još ponečem. Ne mremo pričati  o tome. Obrazli smo.

Tek toliko da vam crv zaigra , kasti ćemo vam:

-Radi se o nepoderivoj ljepoti. ljepoti .

Aha, skontaće neuki , kako da ne ,  vrte glavom mahaluše, a bome i haustorke ne zaostaju. Prestane ih  glava boljeti kada pomisle na naše obrazli ponašanje. Neke se i rasplaču ko godine, kad saznaju da do njih ne stiže to naše obrazli ponašanje.

Ah, nekada. Bome i sada,Taki smo mi. Navik isti.

Ne treba pretjerivati. Danas nije nekada, ali i ćoravi pijetao neko zrno ubode. Kakvo ne pitajte,

Ne pita ni naš horo. Bitno je da se zrno,( a ponekad zrno baš i nije zrno , više je nalik smokvici ili baklavici , a mere bit i kojoj voćkici ) nabolo.

Znate onu narodnu , nabola se , nabola , djevojka na trn…

Ostalo vi skontajte. Nije valjda da je sve do nas.

U ovim hibridnim vremenima trnja je sve manje, i zato ruže sve češće boli glava.

A one šute i nadaju se.

Čemu?

Vremenima kao lani ili preklani , ili još daljim.

Kada se pri pominjanju ili sklanjanju crvenog fesića gdje mu je mjesto, jecalo i uzdisalo:

-Joj, mamo mamice.

Izlišno je dodavati ono :

-Crven fesić u  dragana moga , joj mamo mamice…

Što bi poete rekel:

-Sevdah baildisanje je to.

U prevodu:

-Đeš ba prevesti ,

taka se milina ne mere ni zapisati,

a kamo li  prevesti.

Kenneth Patchen – “Fakultet” uličnog ugla

Slijedeće će nas godine prekriti trava groba.
Sada stojimo, i smijemo se;
Promatramo djevojke kako prolaze;
Kladimo se na spore konje; pijemo jeftini gin.
Nemamo što raditi; nigdje poći; nikoga.

Prošla je godina bila prošla godina, ništa više.
Ne bjesmo mlađi tada; niti smo sada stariji.

Uspijeva nam da izgledamo poput mladića;
Ništa ne osjećamo iza svojih lica, ni ovo ni ono.

Vjerojatno nećemo biti posve mrtvi kad umremo.
Nikad nismo nešto u potpunosti bili, čak ni vojnici.

Mi smo izvrijeđani, brate, napušteni dječaci.
Mjesečari u mračnoj i strašnoj zemlji,
Gdje je samoća prljavi nož na grkljanu.
Hladne nas zvijezde promatraju, pobro,
Hladne zvijezde, i kurve.