Hisotrija nije dobra učiteljca života,uglavnom/ Igrokaz na dan 5. Septembar/Rujan

Danas je Utirak 5. Septembar/Rujan,  2023. neprestupne godine  , 248. dan. Do kraja godine ostalo je još 117 dana.

Lete li lete . Ti dani. Tako lijepi , ali jako brzi , skoro neuhvatljivi.

Da je barem da jedan dan traje ko jedan mjesec , da uspijemo proživjeti ono što mislimo da vrijedi proživjeti. Po našem izboru.

A nije dan  krojen po ovom haotičnom,užurbanom insanu koji nikako ne uspijeva da se probudi , umije lice , pomoli se Milostivom i ljubi voljene. Krojen je za insane i hajvane koji se Božijem stvaranju okreću.

Milina , to je .  Taj prelijepi život je satkan od dana koji nestaju , pa se umiveni iduće godine i nastaljaju tamo gdje su započeli prošle.

Eto , danas nama lipo jer znamo da vam nećemo oduzeti mnogo vremena. Malo „novosti „ iz birvaktile vremena vam šutnemo, tako da se ne zamarate sa onim što je bilo. Ko neki jak fol prepisivati i natandariti ono što prepisivači prepisuju.

Ali moramo. Kažu dunjaluk  ( dio ) voli vake stvari. One iz prošlosti. Mi bi se pitali zašto je to tako , da nismo sigurni da se pitaju  i provjeravaju zašto se kaže:

-Historija je učiteljica život.

Ne vide. Nikoga nije naučila kako se ne umire. Vaskoliki dunjaluk nije naučila kako se ratovi ne vode , ne siliuje i ne ubija. Historija nas samo opominje šta nije dobro raditi, ali je niko ne sluša. Kontamo pametniji smo od nje.

Što bi poete rekli:

-Naučili ili ne isto vam se piše!

U prevodu:

-Nema nauka koji će prevariti sudbu.

Tin Ujević – Blaženo jutro

 

Blaženo jutro koje padaš

u svijetlom slapu u tu sobu,

već nema rane da mi zadaš,

počivam mrtav u svom grobu.

 

Možda ćeš ipak da potpiriš

pepelom iskru zapretanu —

jer evo, trome grudi širiš

čeznućem suncu, jorgovanu.

 

Dijeliš mi neke tihe slasti

kad o tvom žaru vidim knjige

na polici — i cijeli tmasti

vidik te sobe pune brige.

 

Za mene ipak nešto fali

u ovoj uzi bez raspeća,

na dragoj usni osmijeh mali,

u čaši vode kita cvijeća.

 

Blaženo jutro koje padaš

sa snopom svjetla u tu sobu,

već nema smrti da mi zadaš,

no vrati ljubav ovom Jobu.

 














												

Tatjana Lukić – grehota

I.

 

slijedom svoje sjenižžzanemariti kamen

ne slušati vodu?

 

govoriti govoriti

sam se svom uhu umiljavat

na jedan jezik  jedan šapat

privići grlo i sluh?

 

mimo svega

ista uda pto ne nosi svijetom

kao pored utvare kao

pored čuda od kojeg oči odvikosmo

proći slijepo?

 

zar bi nas bilo bez pusanja u prsažja sam ovo

i ovo čelo moje jedino

i ovo srce

ni u kojoj drugoj spilji ,pohranjeno!

 

pravdamo spremno

zaborav i nehaj:

 

još bismo pod sebe mokrili

još se u peleni koprcali

 

zar bi se iz jasala otkotrljali

znajući da bolimo zemlju koračanjem

da joj vjenac – ranu rezbarimo trkom!

 










												

Ana Ahmatova – Pjesma poslijednjeg susreta

 

Studen pakla mi je grudi takla.
Korak se u laku dao drhtavicu.
I ja na desnu ruku sam namakla
S leve rukavicu.

O, koliko ovde stepenica ima
A ja sam verovala — tri.
Šapat jesenji među klenovima
Prošumi: „Umri sa mnom ti!

Varljivost života sreću mi zakrili.
Prevrtljiva sudba nasmeja se zlobom“.
Ja mu odgovorih tiho: „Mili,
Meni, takođe. Umreću sa tobom“.

O poslednjem pesma to beše susretu.
I ja pogledah na sumorni dom.
U spavaćoj sobi, ko na drugom svetu,
Gorele su sveće ravnodušno za mnom.

* * *
Ukrašenim tuk’o me kaišom
Moj muž — do modrica tela
Zato što ti sa prozora krišom
Motriš. Svunoć u vatri sam bdjela.

Sviće. I nad modrom kovačnicom
U kolute dimčić se izvio.
A ti sa mnom tužnom sužnjačicom
Opet nisi — opet nisi bio.

Ja sam tebi, uz ranjenu dušu,
Sudbu-muku prinjela na dlanu,
A možebit ti voliš plavušu,
Riđokosu milu, nasmijanu?

Ja ne umijem skriti jauk pijani.
Srce tuži, u duši bol grsti.
Tanki zraci, ko sablasni prsti,
padaju na čaršaf nezgužvani.

* * *
Da mudro živim već sam naučila,
Gledajuć’ u nebo i moleć’ se bogu
I da dugo skitam da bih izmučila
I nemir duše i dušu ubogu.

A kada u dolji vetar prene čičke,
Grozdovi rjabine sviju se po plotu,—
Ja veselo slažem mozaik-kamičke
U pjesme o divnom prolaznom životu.

Vraćam se. Tople dlanove mi liže
Baršunasti mačak, preduć natenane,
I jarki se oganj razgorjeva, striže
Nad vodom iz modrih dimnjaka pilane.

Samo tišinu cepne iznenada
Krik rode koja već slijeće na krov.
Ako na vrata pokucaš sada —
Neću čuti tvoj zov.

* * *
Sahrani, sahrani, ti vjetre, mene.
Najbližih mojih na pogrebu nije.
Okolo mrtvih već lutaju sjene,
I disanje je zemlje potmulije.

Biće moje bješe slobodno i žedno
Ko i ti i htjede još životne muke.
Pomiluj, vjetre, ovo tjelo ledno
I prekrsti mu u njedrima ruke.

Zatvori na njemu ovu crnu ranu
Pokrovom tkanim od večernje tame.
Naredi sutonu plavome, svečanu
Da nada mnom čita tihe psalme.

Da bi bilo lakše osamljenoj meni
Sna poslednjeg zgasit’ buktinju goruću,
Šumite svom snagom, visoki jaseni,
O prolleću, o mome proljeću

Studen mi je pakla grudi takla.
Korak se u laku dao drhtavicu.
I ja na desnu ruku sam namakla
S leve rukavicu.

O, koliko ovde stepenica ima
A ja sam verovala — tri.
Šapat jesenji među klenovima
Prošumi: „Umri sa mnom ti!

Varljivost života sreću mi zakrili.
Prevrtljiva sudba nasmeja se zlobom“.
Ja mu odgovorih tiho: „Mili,
Meni, takođe. Umreću sa tobom“.

O poslednjem pesma to beše susretu.
I ja pogledah na sumorni dom.
U spavaćoj sobi, ko na drugom svetu,
Gorele su sveće ravnodušno za mnom.

* * *
Ukrašenim tuk’o me kaišom
Moj muž — do modrica tela
Zato što ti sa prozora krišom
Motriš. Svunoć u vatri sam bdela.

Sviće. I nad modrom kovačnicom
U kolute dimčić se izvio.
A ti sa mnom tužnom sužnjanicom
Opet nisi — opet nisi bio.

Ja sam tebi, uz ranjenu dušu,
Sudbu-muku prinela na dlanu,
A možebit ti voliš plavušu,
Riđokosu milu, nasmejanu?

Ja ne umem skriti jauk pjani.
Srce tuži, u duši bol grsti.
Tanki zraci, ko sablasni prsti,
padaju na čaršaf nezgužvani.

* * *
Da mudro živim već sam naučila,
Gledajuć’ u nebo i moleć’ se bogu
I da dugo skitam da bih izmučila
I nemir duše i dušu ubogu.

A kada u dolji vetar prene čičke,
Grozdovi rjabine sviju se po plotu,—
Ja veselo slažem mozaik-kamičke
U pesme o divnom prolaznom životu.

Vraćam se. Tople dlanove mi liže
Baršunasti mačak, preduć natenane,
I jarki se oganj razgoreva, striže
Nad vodom iz modrih dimnjaka pilane.

Samo tišinu cepne iznenada
Krik rode koja već sleće na krov.
Ako na vrata pokucaš sada —
Neću čuti tvoj zov.

* * *
Sahrani, sahrani, ti vetre, mene.
Najbližih mojih na pogrebu nije.
Okolo mrtvih već lutaju sene,
I disanje je zemlje potmulije.

Biće moje beše slobodno i žedno
Ko i ti i htede još životne muke.
Pomiluj, vetre, ovo telo ledno
I prekrsti mu u nedrima ruke.

Zatvori na njemu ovu crnu ranu
Pokrovom tkanim od večernje tame.
Naredi sutonu plavome, svečanu
Da nada mnom čita tihe psalme.

Da bi bilo lakše osamljenoj meni
Sna poslednjeg zgasit’ buktinju goruću,
Šumite svom snagom, visoki jaseni,
O proleću, o mome proleću

  

 
 









												

Ana Blandijana – Ja verujem

Vjerujem,
Verujem da smo  narod bilja,
Otkud inače mir
Kojim osluškujemo opadanje lišća?
Otkud smjelost
Da se spuštamo niz tobogan sna
Do ivice smrti
Sigurni
Da ćemo ponovo biti odvažni
Da se rađamo.
Vjerujem da smo   narod bilja-
Ko je ikada video
Stablo koje se buni?

 

pB

Puškin – Ne pjevaj draga

 

Ne pevaj, draga, kada si sa mnom,

Gruzinske pesme, pune tuge:

U sećanju mi bude tamnom

Daleki žal i dane druge.

 

Kad razliju se u tišini

Te pesme lude, zanesene,

Ja vidim stepu, mesečinu

I lik daleke jedne žene.

 

Otkada ugledah te, draga,

Njen lik u mom srcu gasne,

Al’ nova oživi ga snaga,

Kad začujem te pesme strasne.

 

Ne pevaj, draga, kada si sa mnom,

Gruzinske pesme pune tuge,

U sećanju mi bude tamnom

Daleki žal i dane druge.

 










												

Manuel Bandeira – Melankolični madrigal

 

Ono sto ja u tebi obozavam
Tvoja ljepota nije.
Ljepota je ta sto se u nama krije.
Ljepota je pojam jedan.
I ljepota je tuzna.
Po sebi ona tuzna nije,
Vec po krhkosti i nesigurnosti koju u sebi krije.

Ono sto ja u tebi obozavam,
Tvoja nadarenost nije.
Ni tvoja duhovitost, tako gipka i blistava,
–Slobodna ptica uvrh planinskog neba treptava,
Ni tvoja duhovitost, tako gipka i blistava,
Svega sto se u srcima ljudi u stvari krije.

Ono sto ja u tebi obozavam,
Nije ljupka muzika tvoga glasa,
Koja se stalno obnavlja svakog casa,
Drazesna i vazdusna kao misao tvoja,
Koja zbunjuje i smiruje osjecanja moja.

Ono sto ja u tebi obozavam,
Mati, koju sam izgubio, nije.
Ni sestra, koju sad zemlja krije,
Ni mrtav otac nije.

Ono sto ja u tebi obozavam
Nije nagon materinstva duboka,
Otvoren kao rana u srcu tvoga boka.
Ni tvoja cistota. Ni tvoja necistota.
Ono sto ja u tebi obozavam — neka mi bol i utjehu nosi!
Ono sto ja u tebi obozavam zivot je koji prosi.