Category Archives: Magazin

 

Ako ti jave: umro sam,

a bio sam ti drag,

onda će u tebi

odjednom nešto posiveti.

Na trepavici magla.

Na usni pepeljast trag.

 

Da li si uopšte ponekad

mislio šta znači živeti?

 

Ako ti jave: umro sam

evo šta će biti.

 

Hiljadu šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

 

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme

leteti visoko…

Visoko.

 

Zar misliš da moja ruka,

koleno,

ili glava

može da bude sutra

koren breze

il’ trava?

 

Ako ti jave: umro sam,

ne veruj

to ne umem.

 

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

I zato: ne budi tužan.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast i čudno drag.

 

Noću,

kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

Neka to bude tajna.

Uprkos danima sivim

kad vidiš neku kometu

da nebo zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim, i živim.

 

Besmtna pjesma / Ako ti jave umro sam (Verzija)

 

Ako ti jave: umro sam

a bio sam ti drag,

mozda će i u tebi

odjednom nešto posiveti.

 

Na trepavicama magla.

Na usni pepeljast trag.

Da li si ikad razmišljao

o tome šta znači živeti?

 

Ko sneg u toplom dlanu

u tebi detinjstvo kopni.

Brige…

Zar ima briga?

Tuge…

Zar ima tuga?

 

Po merdevinama mašte

u mladost hrabro se popni.

Tamo te čeka ona

lepa, al lukava duga.

 

I živi!

Sasvim živi!

Ne grickaj kao miš dane.

Široko žvaći vazduh.

Prestiži vetar i ptice.

 

Jer svaka večnost je kratka.

 

Odjednom nasmejani

u ogledalu nekom

dobiju zborano lice.

 

Odjednom: na ponekom uglu

vreba poneka suza.

 

Nevolje na prstima stignu.

Godine postanu sivlje.

 

Odjednom svet, dok hodaš

sve više ti je uzan

i osmeh sve tiši

i tiši

i nekako iskrivljen.

 

Zato živi, al sasvim!

 

I ja sam živeo tako.

Za pola veka samo

stoleća sam obišao.

 

Priznajem: pomalo luckast.

Ponekad naopak.

Al nikad nisam stajao.

Večno sam išao.

Išao…

 

Ispredi iz svoje aorte

pozlaćen konac trajanja

i zašij naprsla mesta

iz kojih drhte čuđenja.

 

I nikad ne zamišljaj život

kao uplašen oproštaj,

već kao stalni doček

i stalni početak buđenja.

 

A onda, već jednom ozbiljno

razmisli šta znači i umreti

i gde to nestaje čovek.

 

Šta ga to zauvek ište.

 

Nemoj ići na groblja.

Ništa nećeš razumeti.

Groblja su najcrnji vašar

i tužno pozorište.

 

Igrajući se nemira

i svojih bezobličja,

zar nemaš ponekad potrebu

da malo krišom zađeš

u nove slojeve razuma?

U susedne budućnosti?

 

Objasniću ti to nekada

ako me tamo nađeš.

 

Znaš šta ću ti učiniti:

pokvariću ti igračku

koja se zove bol,

ako se budes odvažio.

 

Ne lažem te.

Ja izmišljam

ono što mora postojati,

samo ga nisi jos otkrio,

jer ga nisi ni tražio.

 

Upamti: stvarnost je stvarnija

ako joj dodaš nestvarnog.

 

Prepoznaćeš me po ćutanju.

Večni ne razgovaraju.

 

Da bi nadmudrio mudrost,

odneguj veštinu slušanja.

 

Veliki odgovori

sami sebe otvaraju.

 

Posle bezbroj rođenja

i nekih sitničavih smrti,

kad jednom budeš shvatio

da sve to što si disao

 

ne znači jedan život,

 

stvarno naiđi do mene

da te dotaknem svetlošću

i pretvorim u misao.

 

I najdalja budućnost

ima svoju budućnost,

koja u sebi čuje

svoje budućnosti glas.

 

I nema praznih svetova.

 

To, čega nismo svesni,

nije nepostojanje,

već postojanje bez nas.

 

Ako ti jave: umro sam,

evo šta će to biti.

 

Hiljade šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

 

A ja ću za to vreme

leteti negde visoko.

Upamti: nema granica,

već samo trenutnih granica.

 

Jedriću nad tobom u svitanja

niz vetar klizav ko svila.

Razgrtaću ti obzorja,

obrise doba u povoju

i prizore budućnosti

lepotom nevidljivih krila.

 

I kao nečujno klatno

zaljuljano u beskraju,

visiću sam o sebi

kao o zlatnom remenu.

 

Prostor je brzina uma

što sama sebe odmotava.

Lebdeću u mestu, a stizaću

i nestajaću u vremenu.

 

Odmoriću se od sporednog

kao galaktička jata,

koja su srasla pulsiranjem

što im u nedrima traje.

 

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne šume,

koje su srasle granama

u guste zagrljaje.

 

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ptice,

koje su srasle krilima

i celo nebo oplele.

 

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ljubavi,

koje su srasle usnama

još dok se nisu ni srele.

 

Zar misliš da moja ruka,

koleno,

ili glava,

mogu da postanu glina,

koren breze

i trava?

 

Da neka malecka tajna,

il neki treperav strah

mogu da postanu sutra

tišina,

tama

i prah?

 

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.

Sav sam od svetlosti stvoren.

 

Nista se u meni neće

ugasiti ni skratiti.

 

Samo ću,

obično tako,

jedne slučajne zore

svom nekom dalekom suncu

zlatnih se očiju vratiti.

 

Kažnjavan za sve što pomislim,

a kamoli što počinim,

osumnjičen sam za nežnost

i proglašen sam krivim

što ljubav ne gasim mržnjama,

već novom, većom ljubavlju

i život ne gasim smrtima,

već nečim drukčije živim.

 

Poslednji rubovi beskraja

tek su pocetak beskrajnijeg.

 

Ko traje dalje od trajnijeg

ne zna za kratka znanja.

 

Nikad se nemoj mučiti

pitanjem: kako preživeti,

nego: kako ne umreti

posle svih umiranja.

 

Ako ti jave: umro sam,

ne brini. U svakom stoleću

neko me slučajno pobrka

sa umornima i starima.

 

Nigde toliko ljudi

kao u jednom čoveku.

 

Nigde toliko drukčijeg

kao u istim stvarima.

 

Pročeprkaš li prostore,

iskopaćeš me iz vetra.

Ima me u vodi.

U kamenju.

U svakom sutonu i zori.

 

Biti ljudski višestruk,

ne znači biti raščovečen.

 

Ja jesam deljiv sa svačim,

ali ne i razoriv.

 

A sva ta čudesna stanja

i obnavljanja mene

i nisu drugo do vrtlog

jednolik,

uporan,

dug.

 

Znaš šta su proročanstava?

Kalupi ranijih zbivanja

i zadihanost istog

što vija sebe ukrug.

 

Pa što bismo se opraštali?

Čega da nam je žao?

Ako ti jave: umro sam,

ti znaš – ja to ne umem.

 

Ljubav je jedini vazduh

koji sam udisao.

I osmeh jedini jezik

koji na svetu razumem.

 

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

 

Nemoj da budeš tužan.

 

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast,

čudno drag.

 

Noću kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

 

To neka bude tajna.

 

Uprkos danima sivim,

kad vidiš neku kometu

da vidik zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim i živim.

 

Moja duša je prazni karusel u sutonu

Poema no 5

Da bi me ti bolje čula,
moje reči
postaju tananije ponekad
kao tragovi galebova na pesku.
Đerdan, praporac opijeni,
za tvoje ruke kao grožđe slatke.
I gledam ih, daleke moje reči.
Tvoje su više nego moje.
Pužu kao bršljen po mome starom bolu.
Penju se po zidovima vlažnim.
Ti si uzrok ove krvave igre.
One beže iz moga tamnog skrovišta.
Ti, samo ti sve ispunjavaš.

I
Azijom dok putuješ, noćiš u tuđim kućama, zatim
izbama, hamamima, magazama – u kulama brvnatim
čija čađava stakla prostor drže na uzdi,
bundom se pokrivaj i uvek se trudi
da ležiš s glavom u uglu, jer teže je u uglu tome
zamahnuti – pritom u mraku – sekirom nad njome
otežalom od maločas popitog, i po propisu
tebe zaseći nasmrt. U kvadrat krug upisuj.

II
Boj se široke jagodice, uključno s mesecom, ospičave
kože obraza; pretpostavljaj smeđima oči plave,
posebno ako put vodi k šumi, guštari tavnoj.
Obično, u očima razrez je ono glavno,
jer je bolje uvideti, u poslednji trenutak,
to da – mada hladniji – providniji je od kaputa,
jer led može da pukne, i u pelinu bolje je da
koprcaš se nego u laži lepljivoj poput meda.

III
Svagda izberi izbu u čijem se dvorištu dese
pelene. Pajtaj se samo s onima ispod pedeset.
Muško te dobi dovoljno saznalo o sudbi je
da bi ti pripisalo nešto što sebi je pre,
a to nešto je – žena. Krij u ovratnik bunde
novce; i u nogavicu pod kolenom, ako budeš
lišen prtljaga; al ne u čizmu: nađu!
U Aziji, čizme su prve previđene za krađu.

IV
Miči se sporo: treba li puzati – puzaj, kažu planine,
veličanstvene izdaleka, a besmislene iz blizine,
ona su forma površine što stoji okomito,
i, naizgled horizontalna staza, bršljanu vitom
slična, vertikalna je, u biti. Tako je s planinom:
stojiš – ležeći, a ležiš – stojeći, dokaz da jedino
neovisan si u padu. Tako se savlada namah
strah, vrtoglavica nad ponorom, il ushit u planinama.

V
Ne odzazivaj se na “Ej, momče!” Ostani gluh i nem.
Čak i kad znaš jezik, ne izražavaj se na njem.
Trudi se da se ne cepaš na anfas i iz profila;
ponekad, lice je prosto – ne moje. I kad pila
njihova seče psetu grlo, mrštit se nemoj. Pušeći,
gasi cigaru u ispljuvku. A kad se radi o odeći,
oblači sivo, boje zemlje; u prvom redu veš,
to smanjuje kušnju u njemu da zakopan budeš.

VI
Zastajuć u pustinji, strelu stvori kamenu
da po njoj, naglo prenuvši se, shvatiš u istom trenu
u kakvom smeru krenuti. Demoni, kad je tmuša,
u pustinji putnika kinje. Onaj što zbor im sluša
može da lako zaluta: korak u stranu i – nagrabusi.
U pustinji su – kod kuće sablasti, demoni, dusi.
Sam ćeš se u to uveriti, peskom škripeć, u dane
kad i od tebe jedino će da duša preostane.

VII
Nikad ništa pouzdano ne zna čovek ni jedan.
U vodičeva čvrsta, široka leđa zagledan,
misli da u budućnost motriš, i pritome se drži
od njega, po mogućnosti, na rastojanju. U srži,
život je rastojanje – izmeđ danas i sutra, to jest
budućnosti. I ubrzati treba korake svoje
tek ako neko juri pozadi stazom tmičnom:
ubojica, pljačkaši, prošlost i tome slično.

VIII
U kiselom zadahu krpa, vonju prešanih balega
poštuj ravnodušnost stvari prema pogledu izdaleka.
I ti si van dohvata – kad obris ti je izgubljen –
binkola, uspomena, žandara ili rublje.
Mljaskao u blatu, ili kašljao u prašini,
kakva je razlika čim se obreteš u blizini?
Čak je još i bolje da čovek sa nožem na tebe
kao na stranca misliti ne može

IX
Duže no drugde na svetu čine se reke Azije,
i bogatije aluvijem, što znači – mutnije;
kada zagrabiš iz njih u pregršt, ostaje ilo,
a koji iz njih piju, zabrinuti su šta se pilo.
Nemaj poverenja u odraze. Preplovi na drugu
stranu tek splavom koji delo je tvojih ruku.
I znaj da na obali, noću, odblesak vatrin,
klizeći niz reku, dušmanu će te izdati.

X
U pismima iz ovih mesta prešuti načisto
sve s čim na putu sukobi se. Ali, šušteći listom,
pričaj o sebi, o čuvstvima i dr. jerbo tamo
pismo će da zadrže. I uopšte, sâmo
premeštanje pera celom hartijijom jest i
uvećavanje raskida s onima s kojim sesti
ni leći više nećeš i, unatoč pismu, koje
više susresti nećeš. Zbog čega, svejedno je.

XI
Kada usamljen stojiš na visoravni pustoj,
pod bezdanom kupolom Azije, u čijoj plaveti gustoj
pilot il anđeo katkad štirku bi rastapali;
kad nehotice uzdrhtiš, ćuteći da si mali,
seti se da prostor kome, čini se, ništa nije
potrebno, u suštini, snažnu potrebu krije
za pogledom sa strane, za merilima praznine.
Tek tvoje oči mogu ovu uslugu da učine.

 

Jutros tamo gdje strn šumi, lupka,

gdje se bjeli trska, u guguti,

sedmoro je oštenila kučka,

sedmoro jer oštenila žuti’ .

 

Do u sumrak grlila ih nježno

i lizala niz dlaku što rudi

i slivao se mlak sok neizbježno,

iz tih toplih materinskih grudi.

 

A uveče, kad živina juri

da zauzme motke il’ prut jak

izašo je tad domaćin tmuri

i svu štenad potrpo u džak.

 

A ona je za tragom trčala,

sustizala ga, kao kad uhode…

I dugo je, dugo drhtala

neznamrzla površina vode.

 

Pri povratku, vukuć se po tmini,

i ližući znoj s bedara lenjih,

mjesec joj se nad izbom učini,

kao jedno od kučića njenih.

 

Zurila je u svod plavi, glatki

zavijala bolno za svojima,

a mjesec se kotrljao tanki,

i sakrio se u hum u poljima.

 

Nemo, ko od milosti il’ sreće,

kad joj bace kamičak niz breg,

pale se i njene oči pseće,

kao zlatni sjaj zvijezda u snijeg.

 

 

 

 

 

Spavaj… Spavaj…

Noc ukrale zore.
A duboko more
sin tvoj plugom ore.

Spavaj… Spavaj…

I tobzdija spava
u izdisaj rata.
Preko polja ravna
sunce jase ata.

Spavaj… Spavaj…

Sva seciva tupa
i pod grlom zita
A sve zdele pune
i sva deca sita.

Spavaj… Spavaj…

Noc zadje bez uka
Na ramenu sveta
tvoja blaga ruka.

Spavaj… Spavaj…

 

 

 

 Ostaću čovjek

Samo izvolite, poslužite se mojom dobrotom, trošite moju iskrenost, hranite svoj ego mojom ljubavlju, gužvajte moje emocije kao staru hartiju, uzalud vam trud.

Nećete postati bolji, nećete postati ja, jer treba vam i duša. A nju mi ne možete uzeti, i sve dok je imam, ostat ću Čovjek.

 

O ljubavi

Svi kažu da ljubav boli, što je pogrešno.

Samoća boli. Odbijanje boli. Gubitak nekoga boli. Želja boli.

Sve zbunjuju te male stvari sa ljubavlju, ali u stvarnosti, ljubav je jedina stvar u svijetu koja odbija sve zlo i koja te uvijek iznova učini da se osjećaš dobro.

 

Čovjek je vjeran samo sebi

 

Tako je bolje,bez slatkih riječi,bez pravog smiješka,bez varanja.Sve je lijepo dok ništa ne tražimo,a prijatelje je opasno iskušavati.Čovjek je vjeran samo sebi.

 

Vremena

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je kako ne bi boljela. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja ni čistog života.

Kunem se vremenom, koje je početak i završetak svega, da je svako uvijek na gubitku.

 

Život

 

Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, a život je ono što biva. Kako da ga uklopimo u zamisao, a da ga ne oštetimo? Više je štete naneseno životu zbog sprječavanja grijeha nego zbog grijeha.

Onda da živimo u grijehu?

Ne. Ali ni zabrane ništa ne pomažu. Stvaraju licemjerje i duhovne bogalje.

 

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrećni i krivi.