Spavaj sine san te prevario,
nesanka ti vodu odnijela,
za golemo brdo zanijela,
di no nema vuka ni hajduka.
Dušani ti po godi hodali,
travu palsi a lista vodu pili,
mome Mehi ništa ne udili.
Spavaj sine san te prevario,
nesanka ti vodu odnijela,
za golemo brdo zanijela,
di no nema vuka ni hajduka.
Dušani ti po godi hodali,
travu palsi a lista vodu pili,
mome Mehi ništa ne udili.
Ćuti sad muza; sa stidom na svom
devičanskom licu, ona stoji
pred tobom, da sud sasluša nad njom,
sud koji ceni, al’ ga se ne boji.
Dobrom bi da se svidi, samo tom
ko istinu od lažnog sjaja dvoji,
Kom za lepotu bije srce vrelo,
taj samo sme da njoj ovenča čelo.
Pesme mi biće samo dotle tu
dok bude jedne duše da ih sreće;
da maštanjima slatkim spliću nju,
uzvišenog joj čuvstva beru cveće,
S vremenom one rode se i mru
i do potomstva dolebdeti neće.
U magnovenju nastanu, zabruje,
Pa s brzim kolom časova othuje.
Proleće dođe! Tle zagreja mlak
vetar, pa život svud mladićki bije.
Sve prože miris omaman i jak;
a s neba pesma veselo se lije.
Staro i mlado blagosilja zrak
i svakim svojim čulom radost pije.
S prolećem sve to minu! Sazre cveće,
što na svet dođe, mirno grobu kreće.
Ne dozivam, ne žalim, ne plačem,
ko s jabuka belih cvetni kad –
sve će proći. Suvim zlatom načet,
nikad više neću biti mlad.
Više nećes treptati ko ptica,
srce, zimom dotaknuto zlom.
Ni zemlja me brezinoga cica
ne namami bos da lutam njom.
Duše skitnje! Sve me redje preneš,
sve mi ređe pališ usta plamna.
O svežino moja izgubljena,
oči bujne, poplavo pomamna!
Na željama škrt sam ko na zlatu,
moj živote beše mi tek san?
Ko na rujnom da projuri atu,
u proleće kad zarudi dan.
Lisća bakar tiho kaplje s klena,
na tom svetu prolazno je sve…
Nek je svaka stvar blagoslovena,
sve što dođe da cveta i mre.
Danas je nedelja 18. Prosinac / Decembar 2022.
Otperjala 252 prekrasna dana i mnoštvo neispunjenih , pobjeglih snova.
Hoćete se vi nećkati!
Ma zgrabite san , kakav je , da je , vaš je i živite ga.
U svakom snu ima mjesta bar za još jedno.
Ako ste pametni proširite ga za još neka bića.
I eto ljepote i radosti.
Cicijašiti na snovima je osobina neukih i blesavih insana,
koji se vrte kao ringišpil, u krug , ili raspamećeni pas za buvom u repu , ne znajući rašta su se rodili.
Imate još samo trinaest dana da skrpite koju želju i odsanjate bar jedan nedorečeni san.
Ne plašite se!
Nije broj trinest baksuzan, ni slučajno .
Licemjeri i sveštena lica ga skrojili po odjeći neodlučnih i malo tanje bogobojaznih, koji vjeruju šta im se kaže , laže, i napiše a i bulazni.
A idu blagdani.Mnogo njih
I molimo vas, danas nemojte dopustiti da dnevni mediji ,u ove nježne blagdanske dane banu u svetost vašeg doma ,među vaše boje, svjetlosti i valere i snove.
Oni bi vam unjeli krv kojim neljudi rijeke i mora boje.
Ili bi vam morbidno dočarali kolone izgladnjele dječice što umiru od gladi.
Oni nikad nemaju vremena za život i ljubav.Tamo gdje su oni smrt je iskupljenje i olakšanje.
Ali kao što rekoše Krstitelj Isusa Hrista i poete:
-To je jecajući vapaj izgubljenih u pustinji zla.
U prevodu:
-Ni Isus nije volio blećke u svom stadu. Ne morate nam vjerovati ; pitajte Mariju Magdalenu .
***
Ne štedjeh nikada srce: kad se poje,
druguje, kad jad je, ili strast najveća.
Oprosti mi, mili. Što bješe – bilo je.
Meni je sad teško.
No sve je to sreća.
I to što strastveno, i vrelo tugujem,
i što plašeći se nenadnih nesreća,
na avet, na malu sjenku negodujem.
Meni je sad strašno…
No sve je to sreća.
Nek je plač, gušenje. Nek prekori zdušno
Biju kao granjem nevrijeme. Veća
Bol je svepraštanje, gora ravnodušnost.
A ljubav ne prašta. I sve je to sreća.
Ja sad znadem i da ubiti umije,
Ni s kim ne dijeli vlast, nit saučešća
Očekuje dok je lijepa, dok žije,
Sve dok to utjeha nije nego – sreća.
<1952>
Jedna djevojka pliva u moru
Jedan bradati čovjek korača po vodi
Gdje li je ljepota najvećijh ljepota
Čudo naznačeno ovdje u prvom stihu?
Nad zemljom prozor visoko je meni,
Visoko je meni.
Vidim tek nebo s večernjom rumeni,
S večernjom rumeni
I nebo se čini praznim i blijedim,
Praznim i blijedim…
Ono mi se kezi nad srcem bijednim,
Nad srcem bijednim.
Avaj, u pečali bezumnoj ja mrijem,
Ja mrijem,
I stremim onome što mi znano nije,
Znano nije.
I ova želja ja ne znam otkuda
Dođe mi – otkuda,
Ali srce hoće i moli za čuda,
Čuda!
O, neka bude ono što ne biva,
Nikada ne biva:
Blijedo nebo čuda obećava živa,
Obećava živa.
Plač zbog obećanja lažnog, al ne lijem
Suze, ja ne lijem…
Meni treba to čeg na svijetu nije,
Na svijetu nije.
U pustom parku,niz sleđene staze,
minupše načas dvije čudne nakaze.
Oči su im mrtve,a usne im trome
jedva čujne riječi sa naporom lome.
U pustom parku ,niz sleđene stazer,
dozvaše prošlost dviej čudne prikaze.
-Da li se još sjećaš davnog žara tvog.
-A zašto ćelite da se sjetim tog.
-Ah! Ti davni dani kad smo usne svoje
spojili u sreći!-Da,da,moućno je.
-Sijaše nam nadu sa neba modrine!
-Nada je odbjegla u nebeske tmine!
Koračahu tako kroz travu svelu,
samo noć je čula riječ im neveselu.
…ali kad te u daljini ugledam,
Prelazim na drugu stranu, protivnu,
Gdje me nećeš opaziti
Između prolaznika mnogih.
Pred tobom se sakrivam
Za uglove ulične
Ili za široka stabla.
U noći, sanjam kako idem pored tebe.
3. Zašto je svemir uređen tako da je moguć život u njemu?
Po svim zakonima verovatnoće, mi ne bi trebalo da postojimo. Galaksije, zvezde, planete i ljudi, sve ovo moguće je u svemiru koji se širio baš ovom brzinom baš u određenom vremenu posle nastanka. Ovo širenje je odredio odnos potisne sile tamne energije i gravitacione sile mase univerzuma, kojom dominira tamna materija.
Da je tamna energija bila malo jača, svemir bi se širio nešto brže i ne bi bilo vremena da se formiraju galaksije, zvezde, planete i život na (koliko znamo) jednoj od njih. Da je tamna energija bila samo malo slabija, svemir bi se urušio sam u sebe.
4. Odakle dolaze astrofizički neutrini?
Postojanje neutrina sa izuzetno visokom energijom je projektovani rezultat sudara kosmičkih zraka s fotonima, u pozadinskoj kosmičkoj mikrotalasnoj radijaciji, koja prožima univerzum. Ali ono što pokreće ovaj proces i kako se ubrzavaju kosmički zraci, to su otvorena pitanja. Jedno moguće objašnjenje je da materija koja upada u supermasivne crne rupe u centrima galaksija rađa kosmičke zrake, ali to je samo nepotvrđena teorija. Inače, majušni neutrini koji nastaju iz ovih sudara u sebi imaju toliko energije da fizičari priznaju da prosto ne znaju kako bi objasnili ovu pojavu.
5. Zašto je kosmos sačinjen od materije, a ne od antimaterije?
Antimaterija je u suštini isto što i materija – ima sva njena svojstva – osim naelektrisanja. Univerzum je, pretpostavlja se, započeo svoj život s jednakim delovima materije i antimaterije, ali materija je nekako „pobedila“, pošto su se obe ove supstance uzajamno uništile neposredno posle Velikog praska, a posle „bitke“ je ostala samo mala količina od početne količine materije. Zašto je antimaterija „izgubila rat“, to niko ne zna, priznaju fizičari. Neki misle da odgovore treba tražiti u izučavanju procesa koji se zovu „kršenja pariteta naelektrisanja“, u kojima čestice propadaju u materiju.