Category Archives: Magazin

Tamno je nebo , taman je ocean

a najtamnije zmlje

sve se sklonilo u gluhu jazbinu tame

Zvuk ju je tam-tama svjetlosnim kuršumom prepolovio

i dvije polovine krvare kao rumene usne zore

Tam-tma je misteriozna tajna života,

iz najdubljeg sna žice budi

mrtve vraća u ples sa živima,

a robovi izlaze iz svojih kamenova

i žive svoj prije vremena prekinuti život.

Tam-tam opuijha sve kao palmino vino,

sve je ošamućeno:i priroda i čovjek i rastinje,

tam-tam je praznik i slavlje život,

tam-tam je zajedničko uskrsnuće.

Grmne li tam-tam dan se radanjuje

svi na noge skaču gonjeni svojom nemirnom krvlju

živi i mrtvi, bolesni i neizliječeni,

ples se proteže kroz sela, kroz savane,

pored rijeke, kroz prašume,

i kao beskrajan ritam i melodija

uzduiše se gore ,gore do sunca,

gdje iz krošnji džinovskih stabala

nasmijan gleda Veliki Otac.

A kuća robova postaje raskošan dvorac i borilište

gdje dostojanstveno koračaju nekadašnji robovi,

i odjeveni kao prinčevi iz Malija

bore se za srce svojih izabranih sinjarski.

Od utorka do subote je
Pustinja sama nepregledna.
O, dugi preleti! Na sedam
Tisuću vrsta – strijela jedna.

I laste kada su letjele
U Egipat vodenim smjerom,
Četiri dana su lebdjele,
A ne taknuše vodu perom.

Kad Čovjek, istjeran iz Raja,
za časak zasta pokraj vrata,
svaki ga prizor bivšeg sjaja
nagna klet’ kob što mu je data.

Al’ iduć kroz daleke kraje,
nauči snosit grijeh svoj prijek;
Tad drugo vrijeme ču mu vaje,
u radu svome nađe lijek.

Tako će, gospo, sa mnom biti,
ne smijem vidjet čar vaš, jao:
Dok krzman, uz vas, neću kriti,
uzdišem zbog sveg’ što sam znao.

Mudriji bit će bijeg moj taj
od napasti što vreba samo;
Ne mogu gledat u svoj raj
bez želje da ne živim tamo.

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

Prazna, odjekujem i sa najsitnijim  korakom,
Muzej bez kipova, veličajan zbog stupova, trijemova, rotunda.
U mom dvorištu vodoskok prska i tone nazad sam u  sebe,
Opatičkog srca i slijep za svijet. Mramorni ljiljani
Isparavajući svoju bljedoću miomirisom

Zamišljam se  silnom publikom,
Kao majku bijele Nike i nekoliko golookih Apolona.
Umjesto toga, mrtvi me ponižavaju pažnjom,
I ništa se ne može dogoditi.
Mjesec polaže ruku na moje čelo,
Bezizražajnog lica i nijemi nalik bolničarki.

pB

Odoratus impedit cogitationem
Св. Бернар

ево
од чега је начињена
само једна унца парфема
са звучним именом
од 9500 јасминових
цветова из француске
од 4800 ружа
такође из француске
од осамдесет ружа свирепо уморених
жеђу
у пустињама марока
од цвета једне врсте перунике
која успева искључиво
на плантажама близу фиренце
где су подигнути чудовишни
крематоријуми и где се
користе сунчане пећи
да се из цветова исцеди
признање
најзад од тридесет и пет фабрички
произведених ароматичних
хемикалија
које се ради равнотеже размештају
час на једну час на другу страну
и држе на окупу душе
свих цветова
пристрасних
и међусобно нетрпељивих

Mladi mesec se pojavio
iznad vlažnih od rosa poljana.
Mili, daleki, tuđi – dođi,
da budem tvoja dragana.

Danju se skrivam, danju ćutim.
Migne li mesec – ne mogu da se borim.
U noći punoj mesečine
za dragim ramenom od želje gorim.

I ne pitam se: Ko je on?
Na usnama ći saznati tvojim.
Danju su zagrljaji samo grubi,
danju se samo zanosa bojim.

Od gordog đavola muči me strah,
pa lažem s osmehom na usnama.
A noću – mili, daleki, tuđi…Ah!
Mesečev sjaj je nad šumama!