166

To popodne sam Kralja srela!

Krunu zbilja nije imao,

Slamen Šeširić, to sve bješe,

A on je, bojse, bos išao!

Al Hermelin je – sigurna sam –

Pod starom plavom Jaknom krio –

I sigurna sam da kraljevstvo

U Džepu Jakne je nosio!

Za Grofa odveć veličanstven –

Ni Markiz nije tako dičan –

Moguće, to Car bješe mali –

Papa, il neko njemu sličan!

O Konju čije uzde drži

Monarh Pjegavi – moram reći

Blašče dostojno pošte ali

Nije bilo spremno – poteći!

I kakva kola! Pomisliti

Ne smijem da ću za cijelog

Žića vozilo ugledati

Kao to što me ponijelo!

Dva druga Princa odrpana

Njegov su kraljski stav uzeli –

Bez sumnje, ti su suvereni

Svoj prvi izlet poduzeli!

Pitam se da li ta Kočija

Kraljska, i uz nju sluge mnoge,

Može imati značaj dostojan

Ove Vlastele Bosonoge!

Još je novembar, a već lije
Blagodat, još sa neba gleda.
Hodim i od svjetla se krijem:
Da snijeg kinji sjenke ne dam.

Duvaču stakla, posla tvoga
Smisao kažu tako jasno
Ledenice: njih djeca mnoga,
Zabaciv kape, ližu slasno.

A ja, sa kockicom slatkog leda
U ustima, i tako mlada,
Usput kližem se il sjedam,
Dok grem bjelinom snježnom sada.

pB

Ne čekaj me. Pozatvaraj drveće.
Pre nego što objasniš. Mislilo se na to.
Ne govori ništa lišću. Ništa mu ne treba govoriti.
Neka se okrene na petu stranu sveta.
Vrata pozatvaraj. To je dovoljno.
Ali ne zamandaljuj. Već ovlaš zatvori.
Vetru reci. Slegnuće ramenima
i u noć dunuće. To je dobar alibi.
I prozorima koji kuću paze reci
sa svojim očima večno na straži.
To je sve. Više ne govori nikom.
Oteraj uporno oblačne oblake.
Ne čekaj me i ne otvaraj reči.
Noć je odviše strma. Kloni se takve noći.
Noć je odviše strma i ne čekaj me.
Danas neću doći. Danas moram mreti.

Ravena
I

Bio sam ja u Raveni.
Gradić što samo mrtvilom diše,
pun crkava i ruševina –
u knjigama o svemu tome piše.

Prolaziš i obazireš se,
sokaci vlažni su i mutni,
svud mahovina raste i trava
i sve već hiljadu leta ćuti.

To je ko neke pesme stare –
ne smeje se ko ih čuje,
i svako sluša i svako potom
o nijma do noći snuje i snuje.

II

Ravenske žene, nežnih kretnji,
duboka pogleda i lika,
znaju za drevnu prošlost grada,
za raskoš davnih svečanika.

Ravenske žene, kao mirna
deca, duboko, tiho plaču.
Kad smeju se, ko zvonak napev
uz tužne reči da se začu.

Ravenske žene se kao daca
blago i zadovoljno mole.
Ni same ne znajuć da lažu
mogu da šapću kako vole.

Ravenske žene čudno ljube,
duboko, predanih usana.
A o životu znaju samo
da smrt će doći jednog dana.

Trebalo bi opet naučiti

da slušamo kako dažd pada pada

Trebalo bi se odkameniti

i poći bez osvrtanja kroz kapiju grada

Trebalo bi ponovo pronaći

izgubljene staze od one plave trave

Trebalo bi u obilju bilja

zagrliti panične makove i mrave

Trebalo bi se iznova umiti

i sniti u jasnim kapima ozorne rose

Trebalo bi onesvijestiti se

u tamnim vlasima neke travne kose

Trebalo bi načas stati

sa suncem svojim i sjenkom svojom stasati

Trebalo bi se konačno sastati

sa već davno odbjeglim vlastitim srcem

Trebalo bi se odkameniti

i proći bez osvrtanja kroz kamenu kapiju ovog kamenog grada

Trebalo bi htjeti

i svu noć bdjeti slušajuć kako dažd pravedni pada pada pada

Ostavljen na planinama srca
Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali nezaštićen, ovde na planini srca.

Sjaj i miris života mog : sećanje na sate

u kojima nađoh  pravu strast svoju.

Sjaj i miris  života mog, što odbih prezirom

sve milosti jednostavne ljubavi.

Navlačim krpe  oronule , tugujem domove eonima

što dalje od savršenog siromaštva

pB