Category Archives: Magazin

Elizijum nam nije dalji

No u nabližoj da je sobi

Ako u njoj prijatelj čeka

Dolazak Sreće ili Kobi –

I koliku hrabrost sadrži

Duša kad može izdržati

Naglasak Nogu što dolaze –

I otvaranje Vrata –

Upravih pogled ka nebeskom svodu

i upitah:

” Bože, hoćeš li mi pomoći

da ne budem samo sjena

u ovo grubo doba? “

Želim da u moj um staviš

djelić svog duha

Ja bi da snevam među tvojim stvarstvom

da osjetim sve što dolazi od tebe

ne bih htjela nešto drugo

Ti si poznavaoc misaonih puteva ljudi

različitih ćudi

učini da moja ćud ne bude

daleko od nebeskih predjela

daleko od tvoga srca polja

ti u srcu mom upali luč

neka duša u poniznosti hoda

da je ne odnesu

na trag nekog stranog roda

Doviđenja, dragi, doviđenja;

Ti mi prijatelju jednom biješe sve.

Urečen rastanak bez našeg htjenja

Obećava i sastanak, zar ne?

Doviđenja, dragi, bez ruke, bez slova

Nemoj da ti bol obrve povije-

Umrijeti nije ništa na ovom svijetu nova,

Al’ ni živjeti baš nije najnovije.

Nemoj da odeš više u onaj grad tuge,
gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikad sa zvezda nije teži pad,
nego na beton sa kafanskog stola.

U očima sam sve gugutke podavio,
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio,
nije sve belo, što liči na belo.

Peroni katkad plaču kišom,
sat i koferi …
Svako nekud žuri noćas.

Iscepam kartu.
Neću da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoća.

I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi.
Sad smo drugačiji, zacelo.

Bar ti sve ptice iz očiju pusti.
Nije sve belo, sto liči na belo.

Brzopleta i neiskusna stvorenja trenutka,
mi smo oni što prekidamo rad bogova.
U palatama Eleusisa i Ftije
Demetra i Tetida potiču dobro delo
ponad visokih plamenova i teškog dima.
Ali, Meta neira uvek bane
iz kraljevskih odaja, raspuštene kose, u panici
k'o i Pelej, koji se stalno upliće.

Sergeju Jesenjinu

Otišli ste, što no kažu, na svijet drugi.

Pustoš… Ljetine, postajući zvjezdanost.

Nema više ni piva,ni  druga više ni

Ne Jesenjine,   nije ironija Vama. Trezvenost.

U grlu je grudva bola, a ne smijeh.

Vidim – prerezanim rukama, dižete

vlastitih kostiju mijeh.

Prestanite! Dosta! Zašto buncate?

Hoćete da lice skrije posmrtni veo?!

Vi ste preterivanju skloni  znate

Ko što  niko na svijetu ne bi umjeo.

I zašto? Po čemu? Nedoumica pada.

Zamuckuju kritičari: razlog svega toga

je ovo, je ono… a, u stvari nema sklada,

u bilansu su  – piva i vina mnoga.

Vele – da Vam boemiju zamene klasom,

klasa bi uticala na Vas i sporazum.

A zar bi  ona ikad žeđ gasila kvasom?

I kada se opija klasa čuva razum.

Vele – da su Vam nekog nasrtljivog dali,

postali bi ste sadržaj dozvoljeni

Na dan bi ste po sto stihova pisali,

zamorno i dugo k’o Doronjin.

A ja mislim da se to osjeti,

Na sebe bi ste još pre digli ruke.

Bolje je od vode (vođe) umrijeti,

Nego od slučajne  dosade !

Uzrok  nestajanja  nisu – nož, ni riječi

ni uže s nekog  vratila.

Možda vene ne bi trebalo sjeći,

da je u „Angleteru“ bilo mastila.

Obožavatelji radost: na bis!

Skoro cela četa protiv svojih žila!

Zašto množiti broj samoubistava?

Bolje povećaj proizvodnju mastila!

A sada u grlu – zauvek ni slovca.

Teško je i glupavo biti misterija.

Za naciju, jezikotvorca,

umro je reski majstor, boemija.

Sa prošlih sahrana, čak i blatne,

zadušnih stihova nose rite

Rime o humku k’o ćuskije mlate –

zar je to   poštovanje poete?

Ni spomenik vam nisu doneli-

Gde je onaj, granita il’ bronze luk?

A k’ rešetkama sećanja već su poneli

svetačkih uspomena huk

Vaše se ime maramicom slinavi,

I vaše reči Sobinov balavi,

I bunca sto je breza usahla-

„Ni reči, o dru-ug moj, ni uzda-a-a-ha“.

Eh, treba pokazati priču,

tom Leonidu Leongriniču!

Treba ustati kao galamđija

Neću da se moj stih obrće i blati!

Ućutkati ih uz tropost  svetinja

i u Boga i u mater ih poslati!

Nek se rasturi ta netalentovana pogan,

šireći šinjela jedra mrka,

neka u ludom bjekstvu Kohan

izbode ljude šiljcima brka.

Gadovi se moraju prorediti.

Posao – da se zaustavi ne sme!

Život svakako iznova preurediti,

pa tek onda pisati pesme!

Za pero to vrijeme – lako nije,

ali recite, Vi, bogalji, sakati,

gde je, kada i koji to genije

birao put utaban i lahki?

Reč je – vođa ljudske jakosti

Napred! Da bi  vreme suštinom

otišlo, i veze da bi tankosti

bile za prošlošću svislom.

Malo je radosti na našoj planeti.

Neka nas budućnost sa veseljem veže.

U ovom životu nije nam teško mreti.

Izgraditi život – daleko je teže.

Užasne su večeri hladne,
Vetar što drhti od nespokoja,
I drumom uznemirujući šum
Nestvarnih koraka bez boja.

Ko osećanje na bolest skorašnju
Hladna je svitanja pruga,
Pouzdan znak da smo u vlasti
Neraskidivog nekog kruga.

Jutro stiže, vinotočo, vinom vrč napuni!

Kolo svoda nebeskoga ne čeka, požuri!

Prije neg’ se uruši ovaj svijet prolazni,

ti peharom rujnog vina mene sruši!

Rađalo se sunce vina sjajem pehara,

užitak ako tražiš, sna se riješi!

A kad me vrijeme u ćupove zamijesi,

Oprezno mi zdjelu glave vinom natoči!

Nisam čovjek odricanja, kajanja i praznih riječi,

peharom vina iskrenosti obrati se meni!

Dobro je djelo Hafize vino voljeti.

Za dobro se djelo odluči i ustani!

Hoću da znam

Samo jedno

Znaš kako   to izgleda

Dok gledam

kristalni mesec, crvenu grančicu

klice jeseni u mom prozoru,

ako dotaknem

vatre neopipljiv pepeo

ili izborano telo oborenog stabla

sve me vodi tebi

kao da je sve što postoji,

miris, svetlost, metali

poput lađica što plove

ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,

ako malo-pomalo prestaneš da me voliš

i ja ću prestati tebe da volim

malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš

ne traži me

jer sam te  već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim

Vetrove velova

što prolaze kroz moj život

i odlučiš

da me napustiš na obali

srca u kome imam korjenje

zapamti

da ću toga dana,

toga časa

dići ruke

iščupati svoje korjenje

u potrazi za drugim tlom.

Ali

ako svaki dan,

svaki sat,

pristaneš da  budeš moja sudbina

s neumoljivim žarom,

ako se svakoga dana uznese

jedan cvet do tvojih usana tražeći me

o ljubavi moja, o mila

u meni se sva ta vatra ponavlja,

u meni sve je neugašeno ništa zaboravljeno,

moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,

dok živiš biće u tvojim rukama

ne napuštajući moje.