V Poglavlje – Ponekad nije onako kako se čini
One večeri kada su ga kao izmrcvarenog meita donijeli , svi su imali nekog posla ili se pravili da ga imaju . Niko ni jedne jedine da progovori šta se tamo negdje desilo , ili bar šta se njemu desilo . Shvatih da sam se našla ispred ponora šutnje .
I moj Eso muči . Kažem moj ,jer radi za mene . Pitam ga šta je bilo , on ne spušta pogled kao lažovi . On diže pogled nebu kao da se moli za oprost :
-Ne znam . Ma , oni mahalaši navalili sa klipačama , malo se popilo i ja zadrijemo .
Znam da laže , ali opraštam mu . Spasio ga je i donio .
Poslije , mnogo godina poslije , kada su lutanja i traganja nosila boli , Lela Jela Jelena mi ispričala šta je bilo . Vjerovatno ne bi ni ona . Slamala se , jer joj je Herco slomao srce . I dijete koje je izgubila. Ta priča je bila njena osveta Bjelavskim mahalašama . Poslije kada se sabrala , reče :
-Draga moja , ovo što ti ispričah , samo je mahalski trač . A znaš ti mahalu . Od slona pravi muhu ili obratno . Ja baš ne vjerujem u tu priču . Nekako mi nije sa ovog svijeta .
Usamljena duša
Ja je zovnula , nisam imala mira . I bila sam strašno usamljena . Nedostaje mi Dobri , nedostaje mi toliko , da mi život izgleda kao zemlja bez svjetla , ili noć bez mjesečine i zviježđa . Golo , tamno i prazno .
Bilo je predvečerje kada je došla . Iznijela joj kafu i hurmašicu . On malo nakiselo peči lice i hladno kaže :
– Nisi morala . Barem da je tulumba . I nešto ljutice . Težak vakat . A lijepa noć. Biserje se prosulo , miris zviježđa nas kupa , a u nama pelin je , a blentovija nema . Tvoj će se vratiti , i obasjati i ispuniti i tebe i tvoj đardin . On se uvijek vraća . A moj je za mene mrtav . Neka ga Gospod poživi , dobar je on .
A priča ti izgleda ovako :
-Onomad , kada si dala privesti Dobrog , nije se bunio . Znaš to . Samo se smješkao . Slutio je da će to da se zbude . Ne pitaj me kako znam .
Onaj Mojsije je kao nekakav Prorok .
Oni Oma je kao neki zloguki slijepi vidjelac.
Deba je neki ludi uskotračni filozof .
Lenjije fatalist , koji svijet pokreta vidi iz svog udobnog ležećeg ugla mirovanja .
Baška Baša se dijeli svijetu onako kako najbolje zna . Ljubavlju , uglavnom fizičkom . Ali ljubav je uvijek ljubav .
Moj Herco nije toliko slab koliko se čini . Samo je njegovo srce trošno . Tako rođeno . A u tom srcu samo vizije , ljubav i snovi .
A Dobri ti ima djetinje srce koje sve osjeti i spaja , i povezuje sve njih . Nekom autističkomi računicom vidi i zbraja onu ukupnost svega postojećeg . I voli Boga svoga Jedinog .Ne sjećam se da je ikad rekao : vjerujem Ga . Samo kaže : Neizmjerno Ga Volim . Za njega je ljubav sve. I vjerovanje i milost i bezuslovlje . Odakle mu znanje ? Ti izaberi i nećeš pogriješiti .
Nikad ti on nije maknu iz tvoje kućice . Osim u dvorište i najčešće u baštu. Cvijeće ga smiruje. Umoran ti je on , bona. Tamo se odamrao , radeći oko cvijeća i sanjajući ljepotu i dobrotu na ovom dunjaluku. Želio je da svijet bude jedna cvijetna simfonija.
Cvijeztna simfonija
Kada mu je nešto trebalo , nazvao bi me i ja bih mu obavila posao i donijela . Ne pitaj zašto je mene izabrao , jer to ne znam . Bilo koju od nas da je bilo šta zamolio , bilo bi mu učinjeno . Možda je to zbog mojih anterija i moga ukusa , jer znao da su one moj odabir . Svaka koja je zaplesala pred očima naših blentovija je moj rad .
Joj da samo znaš koliko su blentavi i dobri . I kako srce ženi mogu svezati u čvor , pa ga onda Damoklovim mačom presječi. Da ti mozak stane , a srce ne prestaje da krvari . Svaku anteriju , koja je tebi poklonjena , ja sam uradila onako kako je on to zaželio . Svaku unešenu stvarčicu ja sam mu izabrala i donijela . Preko bašči , jer nije želio da tvoji kerovi išta vide i da se zabrinu .
No , oduljih , taki smo ti mi mahalaši . Razvezemo priču i nikad kraja . I u onom drugom , najljepšem nikad ukraj ne možemo stati . Vjerovatno i ne želimo .
On je znao da će se ono zlo desiti . Da li mu je Mojsije nešto reko ili je on pozvao njega , Debu i Lijenjeg radi društva i pomoći ne znam .
Omu nije zvao jer slabo vidi , i često mu se zlo prisniva . Hercu nije zvao jer bez mene nije znao disati , a ženskim tu nije mjesto . Baška baŠa ? Njega nikad niko nije mogu uhvatiti ni stići .
Nikad prije nisu bili u Brezi , to ti mogu garantovati . Niti jedan . Kako su znali gdje će se parkirati , to ni ptice ne znaju . I zašto su fešatali ? To je bar lako odgonetnuti . Oni od svega prave cirkus . Kažu tada su život i zlo podnošljiviji , a ponekad ih ta nelogičnost zna zavarati..
Trešnja u cvjetnjaku
I njima je sve lako . Imaju zavodljivo i bolećivo oko . Žene na to padaju ko mala janjad . Kad oni feštaju , to je poj slavuja i let grlica u đardinu ili barem bašti . Tu mozgu nije mjesto . I obavezno mora biti trešnja . Da li je prije njihovog dolaska ispred te trokatnice bila bašta i trešnja ne znam , ali je tog dana na prelijepoj bašti , đulama mirisnim okupanoj trešnja drugi put rodila . Odjednom preko noć . I mještani se ibretili . Ali i uplašili . Drugo sazrijevanje uvijek priziva neko zlo .
Organizovali oni pravi teferić , samo se Dobri malo izmako . Žao mu , ali ne smije teferičiti. Mora biti spreman .
Pitaš zašto ?
Joj , jesi nestrpljiva i naspi'der jednu bona . Onaj njegov hlađeni Kurvoasier , znam da je uvijek spreman . Može nalećet . Tko mu ga zna ?
A i život je nekad prava kurva . Nisam došla samo da ti pričam . Hoću dušu da ti isplačem . Kome ću ako neću tebi ? Treba ti učiteljica . Letjeti može svako i to je barem lako . Ali pasti i krhotine skupljati ? E , zato ti treba nauk mila moja . A ja sam tako pala , slomila , da se nikad više neću sastaviti .
Gledam je . Nije okusila ni kafu ni slatko . Jesam luda . Dobri kaže : Slatko i kafa se pristave na kraju , da insan ima čime predahnuti i ruke zabaviti , jer najčešće poslije kafe i slatkog dolazi ono glavno , najslađe. Ili sluti sikteru .
Prije bih bila u čudu i mislila , vidi glupače , ne zna šta zbori . Ili je pijana ili je luda . Vidim nije pijana , a znam da nije luda . Barem do juče nije bila .Više nisam kao prije i nisam u čudu . I u pravu je . Ne može se na prazan stomak pričati . Uz priču ide piće . Uz piće meza i krug nikako da se zatvori . Donesem nam piće , tri četiri tanjurića meze i zrnastog voća .
Dobri me naučio :
– Piće bez meze je otrov . Sto bez voća sluti bolest . I flašu obavezno stavi pored stola . Može zatrebati, a insan nije ringišpil da se svaki čas diže . Flaša na stolu bez veze smeta . Ljudi vole mahati rukama , može se proliti i sluti na nekontrolisanu žeđ . Skontam priča će potrajti , da ne bih ponovo ustajala , vrnem se i donesem čitavi flašu .
Ona podiže čašu u visnu očiju , čeka da je ja podignem , nasmiješi se , povučemo po gutljaj, nasmiješimo se i coknemo .
-Poznato , zar ne ? Došla bih ti ja prije . Dobri me zamolio . Kad god uzmogneš , kaže , ti joj odi . Trebaćeš joj . Krhka je ona . Ne daj da mi se slomi . Ja kontam šta on to zbori ? Bedevija od , haman dva metra da se slomi , zbog bale od metra i dva žileta . Hajd’ , nemoj facu motat u papirni fišek pun vode . Samo se šalim . Čovjek bi ga na srce privijo. A bogami kod tebe veliko , ima se na šta priviti.
Dobri se osamio , okrenuu leđa drugarima i bulji u jedan balkon na drugom ili trećem spratu i dva prozora sa strane . Nikakav mig , zvuk ili bilo šta da se javi . I njemu ne smeta , jer on postaje kip u čekaonici života..
Mojsije drži harmoniku pored sebe , sa lijeve strane . Da je Zlata tu , on bi je teška srca prislonio na desnu butinu . Malo je zamišljen , nadrko onu desnu filozofsku obrvu. Deba kao i uvijek neke mahalaštine prosipa . Ženske koje su se primakle valjaju se od šege , muškarci su malo dalje , ne smiju priči , jer ih niko ne zova . Čini se Deba je samo dekor , koji treba popuniti prostor , jer Lenji ne mrda i ne diše samo ponekad mrdne palcem i izusti :
-A – a.
To daje znak da je živ . Ja razgulila priču ko hodža teraviju , a ženama se žuri večeru na sofru pristaviti . Ti ko na iglama . Takve smo ti mi mahaluše . Volimo haustorke mezetit i krv na slamčicu batrgati. Jes da si naša postala , ali uglavnom njegova i to te vadi . Inače ni riječi ne bi čula .
Organizovao Mojsije kadu , vodu , šlauf mjesto šadrvana , mezu iz aščinice i jedan teferički hastal . Baš ko da su rođeni u Brezi . Jedna mu djevojčica i dječak nabraše sve trešnje sa grane . Ispadoše dva puna sepeta . On sepet na leđa , ode do rječice , zagazi do nasred nje , onako u haljinkama i mokasinama i butum sve tršnje izli u rijeku . Potom i drugi. Ljudi se čude zašto to . On kratko :
-Otrovne su i da zlo ne zazivaju u insanima . A ribe ih neće . Pametnije su od ljudi. Osjete bolest . Otplivaće do mora . Tamo će so zlo izjesti .
I samo što su se oni razmjestili dođaše oni tvoji drotovi . Parkirali se sa strane. Deba ih ne gleda , nema dobro iskustvo sa organima . Instiktivno bubrege gladi . Mojsije zove jednog čovjeka , dade mu tri pive i reče :
-Dvi za one plave , jedna za tebe .
Dođe i mjesna policija , ali brzo odoše . Tvoji ih otpraviše . Kažu :
-Luca naredila bez intervencije , njeni su , ili belaj.
Ženske moljakaju da se malo zasvira . Jok kaže Mojsije , nemamo klarinet . Lenji malo živnu ali se brzo vrne u besvjesni položa . Deba ga pita šta je sa tarabukom .Mojsije se okreće damama i bespemoćno širi ruke.
– Eto , nemamo ni tarabuk za ovog blentovana .
Donesoše i klarinet i ogromni ciganski doboš , nije bilo tarabuka . Deba zino , rasplako se ko dijete na tuti kada ima tvrdu stolicu i kaže Mojsiju .
-Hvala ti brate i gdje čuo i gdje čuo . Otkako sam se rodio , sanjam da bubam i hekam u cigansko ćemane i slatke cigančice . Joj što uh volim Bože mili .
-Da znaš što ne znaš , bježo bi od njih ko gušter od poplave .
Uto , nasta škripa kočnica , i tvoje drotove probudi . Izleće Oma iz fiće ljut ko dva- tri šiptara kada se vrnu kući , a ne prodaju sve košpice i kikiriki na tekmi . Prilazi policijskom autu i dere se :
-Jebo vas pas , niste nas zvali da dođemo sa vama .
Za njim stiže Herco i vuče ga za ruku :
-Oma bolan polako , ohani nalo , zar ne vidiš da su to Lucini drotovi . Vozdra Eso , kako je sinoć bilo u Mrakuši Donjoj . Ne vidi vam Oma dalje od nosa . Smotala ga ćoravost . Hoće on zlo viđeti na sve strane , pa ga zlo po očima poklopilo . A možda mu se refleksija baterije kada je tražio crvuljak o mozak obila .
-Pa kako ste stigli dovde kad ništa ne vidi ?
– Jako dobro . Ja mu navigavo . Samo vozi desno i ne brini . Kad se umoriš ti opet skreni desno i vozi desno . Ni za živu glavu nemoj lijevo . Odosmo u helać .
– U Arijanu ?
Ma ne u tu ljepotu blento ; ono osevapili bi se , ali gdje ćeš sa slijepcem u taj zijan. Valjda se držo uputa . Ja se malo uspavo odmora radi , da me srce ne strefi . Lud je kad vozi , a ništa ne vidi . Samo otvori prozor i viče:
-Sklanjaj te se spute ide zima ljuta.
Normalno da mu niko ne vjeruje . Đe ćeš polovinom avgusta zazivati zimu . Ajd da je prtkraj avgusta to i nekako .
-Jes , kada bi ja znao gdje je desno . Odakle ćoro zna gdje je desno. Za lijevo je lako. Nemaš pojma gdje je i kako god voziš ideš u lijevo. Ovako ja vozio na ćoravo , ko ruski rulet . Ništa ne vidim i kontam , jebo ga pas , sad je mora zaspati . A ja niti vidim , niti znam gdje je desno, a ni kočnice mi ne rade . Sreća da sam to znao , inače bih se nervirao što ne rade .
Prilazi Mojsije . Deba neće , ljut na drotove .
-Vozdra Eso , kako je sinoć bilo u Mrakuši Gornjoj . Jel’ ti se posrećilo ? A , smješkaš se lijo. Vidim da si omastio brk .
Herco protuvriječi . Mora radi istine . Srce je u pitanju . Ako rikne svaka istinita će mu se gore kantat :
-E nije bio u Gornjoj nego u Donjoj.
-Kako znaš ?
-Što će se penjati u Gornju nije lud . Bliža je donja i normalnija . Očas su uniđe u nju .I što će se penjati u Gornju kada se može finu spuščati posred Donje.
-Kako će se spustiti kada je Gornja ispod Donje?
-Iz Budakovića , konju jedan , eto odakle će se spustiti.
-Joj , ta ti , valja . Ti ko neki prorok sve znaš . I gdje treba spustiti , gdje ne treba .
-Ne baljezgaj . Nego Eso , nemoj onoj zaćorenoj ništa više javljati . Počeće paničariti . I nikad ni jene , tako ti je suđeno . Akšam će uskoro . Muzika i belaj počinju .
Tu Jela Lela Jelena zasta , duboko uzdahnu i dignu čašu , zaboravila da se i meni pije , i popi je naiskap .
-A onaj moj slunto samo se za srce drži i ode kod Lenjog i prileže . Reko bi čovjek meit do meita se slažio . Nego bona ima li neke muzike ovdje. Samo pet minuta da ohanem . Nisam ovoliko pričala , još od kako me Herco prvi put zvekno . Najčešće sam jaukala ; Joj , mamo mamice. Znaš onu našu :
-Što ćeš pričati . Odakle ti vrijeme frajerko.
Šta ću , ja pristavih gramafon , dodadoh joj ploče . Ona odabra jednu . Neka pakost joj se javi u licu , poče da savija ploču kao da će je prepoloviti , ali onda se naglo raznježi , poljubi je , suza joj iz oka kanu i prošapće :
-Bleso blesavi , natakareni smo i ja i ti .
Stavi je i prosu se glas :
O Jelo Lelo Jelena…
Jela Lela Jelena muči zatvorenih očiju. Stišće ih , neda suzama da probiju trepavice. Lice joj blijedi , grči se , zubi škripe , bolni jauk iz grla jeca: Joj mamo mamice, šta ću ja bez njega. Boli me , skakala bih i vrištala , ali ne kunem , srecan mi bio.
A onda se Lela Jela Jelena u trenu sabere i zavali u jastuke na šiltetima , pogleda me i pita :
-A šta te ova priča interesuje ? To nije tvoje i od ovog svijeta . Bitno je da je on tvoj . A ono što i zašto prije tebe , zaboravi . Čak i ono što će biti . Uživaj dok jeste . Zaviri u nutrinu svoju . I pogledaj . Dobro pogledaj . I ono što vidiš razluči na prije i sada . Ono prije zaboravi . O onome poslije i ne pomišljaj . A sada je samo ovaj tren važan i ako ga propustiš , razmišljajući o onom prije ili onom poslije neće izaći na dobro . Otrovaćeš se i nećeš život živjeti . Uhvati tih nekoliko trenutaka, koji se sada zovu , koliko više možeš , da ti bude dostatno za uspomene i sanjanje , dok ga nema ili čekaš da se vrati .
Evo moje srce je ranjeno i skoro da se skrši . Ali ga lijepe uspomene , onih prošlih dana, drže ga na okupu , da se ne prospe na milje komadića . I zato je dio mene ponosan i sretan . Dio mene svaki dan umire , ali ne crnilom nego nježnom tugom , koja me budi i miluje . Hercino srce je raspršeno na hiljade djelića , a on to ne zna . Tek kasnije , dok ga zanos novine prođe , će shvatiti svoje sada , biće dockan i hvatat će se za glavu : šta učinih .
Nije on ništa učinio . Nisam ni ja . Tako se desilo . I to je najgore od svega , ta bespomoć . A ja mu ne mogu oprostiti njegovu bespomoć . Mahalaš je trebao znati kako da mi pomogne . I sebi . A ne da se tješi sa drugom .
Nešto krene po zlu , dvoje to znaju . Misle sve će biti u redu i prepuste se iluzijama prošlih dana , misleći da će sutra biti bolje . To sutra ne dođe . Ne njihovo . Jer njihovo sada im je bez riječi pobjeglo , i ono poslije su samo snovi i boli . Boli su dobre. Svjedoče da je čovjek još uvijek živ i da je volio i bio voljen .
Ti si sada voljena . To je ono što valja živjeti . Pusti magiju prošlosti , bilo čiju . Mogu ti ja pričati i slagati ako želiš i misliš da će tebi biti lakše . Ti ne možeš i ne moraš , obavezno , znati da li je to istina . Jer nije tvoja . Ni ja ponekad ne vjerujem svojim mislima . Pitam se da li je nešto bilo ili mi se samo pričinilo .
A mahalaši uvijek tako . Baljezgaju . To ih spriječava da misle . Jer neće da misle . Drugi ih uče kako da misle . Od malih nogu . Praoci , oci , škola , učiteljice i ljubavnice, komšiluk , društvo , vlast , policija. Svi ih uče . ne daju im mira . I samo čuju : vako , vako , vako i ovako . To,to,to i to . I nikako drugačije. I još – Nemoj , nemoj , nemoj i nemoj. O daj , daj , daj i daj. I oni prestali da misle , jer bi se pitali :
-A gdje smo tu mi ?
Znaju da su nigdje i da ih nikad ne bi pustili da misle svojom glavom . I onda samo belaj . Ludara ili pržun . A među normalne im se ne ide . Puno su ozbiljni i previše učeni . A to nije dobro . Tako se ne živi.
Dok oni baljezgaju i Esi mozak mute , akšam pada . Svi zasjedoše ispod trešnje i muzika poče . Bez poja . Neki lagani sevdah , nešto od srca i samo njima znano . Toplo , nježno i tužno . Nisam bila prisutna , ali kažu žene su plakale , muški su sakrivali suze , a mahalaši se u pauzama smijali . Deba je primjetio :
-Ovo je dobro . Mi takarimo muziku , a dunjaluk rida . Valjalo bi nam češće među svijet . Bolje vako da suzu puste , nego da nad životom kukaju.
Dobri živnu . Upališe se svjetla na balkonu na drugom spratu i dva prozora oko njega . Okrene se , pogleda u Mojsija i klimne mu glavom . Ovaj mu otklima .
Muzika ne staje , ali postaje tiša i sasvim usporena . Tarabuk je nijansu jači , ali jednoličan . Tam , tam , glasnije tap tap i reskije tapa , tapa , tapa , tap . Pa klarinet samo povuče akord , zericu tuge izbaci , zastane , ali se akord i dalje razlijeva . Harmonika lagano titra kao da prati nevidljivu pjevačicu , koja tek treba da pusti umilni glas čežnje i nesrećne ljubavi .
Ja ti to ne mogu opisati .Takve tonove ja često čujem , ali nikad nisu isti i jednako tužni . I uvijek se razlijevaju kada nekog nešto treba zaboliti ili ofuriti . Nikad prije . I nikad poslije .
Ova veče je bila izuzetak . Ništa se ne dešava , a muzika kao bauk neki priziva tugu i bol . Svi se zagledali u svirače . Deba je u centru pažnje . Nikad ozbiljniji nije bio . Sav je ton , on je prim , njegov tarabuk , veliki ciganski doboš daje patos koji zove neumitnost .
Krneta gudi , Lenji kao preporođen . Živ, živahniji nikad nije bio , osim…kad mu je , nekad godinama poslije , jednogodišnja kćerkica umrla . Herco našao neki dugački čaršav , omoto ga oko grudi i stegao . Misli dobra preventiva da ga srce ne prekine . Boli ga ta muzika . Osjeća da priziva njegovu zlu kob.
Oma stalno skida i briše naočale . Dioptrija deset minus i deset plus . Skoro . Još nije , ali biće . Brisanje ne pomaže . Naočale su ili vlažne ili suze liju . A i njegovoj ženi sumnjive te dioptrije . Nije Oma razrook i mahnit da ne zna koje mu je koje oko i da nije moguće imati kod jednog insana minus i plus deset u isto vrijeme. Ali Oma je mahalaš, a oni pojma nemaju o medicini, ako ona nema veze sa ženskom filozodijom i fiziologijom . Osim onih koji je završe. A među doturima ima najviše mahalaša. Tako se čini.
Mojsije svakim akordom sijedi i blijedi . Lijeva obrva mu više nije nadrkana , već ponizno u dubokoj molitvi ka zemlji pogledava . Naglo dignu glavu i u Dobrog gleda . Dunjaluk za njegovim pogledom muči .
Dobri klekne , prisloni čelo zemlji . Jednom pa drugi put . Ruke ka nebu pruža i ustaje . Ćebe ispod sebe polako , poravnava . Jedan kraj , pa drugi , pa treći . Četvrtom prilazi i polako ga diže u visinu grudi . Zastaje još jednom u Mojsije gleda , opet mu klima . I diže pogled ka balkonu .
Vrata se se otvaraju izlazi djevojka sva u bijelom , vrane , svjetlucave duge kose je raplela , svjetlost je vilom nestvarne ljepote čini . Na desnom oku joj nacrtana plava suza vjernosti . Na lijevom oku crna suza beznađa .
Duboki uzdah probi se ka nebu .To dunjaluk ljepoti čast odaje . Znali su je , ali nikad nisu mogli shvatiti zašto je tolika ljepote jednom biću darovano .
Ljepota polako , jako usporeno , skoro pospano prilazi ogradi balkona i pogledava dolje . A dolje , Dobri u bijelom , ruku na srce stavio , kroz ruku mu krv probija , odjeću rosi , mirno je gleda i šuti .
Ona preplašeno uzmakne kad ga njeno srce prepozna :
-Šta ćeš ti ovdje ?
-Meni je mjesto tamo gdje me srce vodi . Ti bar znaš .
-Miči se , nećeš me spriječiti .
-Znam , ali ni ti mene ne možeš spriječiti da pokušam. .
Skida ruku sa srca . Krv ,kao voda sa izvora, curi mu niz ruku . On joj se smješka :
-Evo ti opet nudim violetnu ljubav svoju .
Violetna ljubav
-Idi molim te , tvoje čarolije mi više nisu potrebne .
Dunjaluk je zaibrećen .Nije mu jasno šta se dešava i ne čuju kako Mojsije šapuće Debi i Lenjom :
-Sada .
Njih trojica spuštaju ćemane iz ruke , lete ka Dobrom i razastrtom ćebetu i hvataju ga za tri slobodna kraja . Svaki po jedan . Čebe se zateže . Na vakat .
Ljepota sa suzama na licu plavom ispod desnog , crnom ispod lijevog oka , sa rasplatenom kosom koja leprša , na vjetru koji naglo zapuha iz sve snage , penje se na zid balkona . Zastaje , gleda u nebo . Bljesak munje se razli u hiljadu zmijica . Zagrmi , kiša potopom pljusnu i ona samo zakorači i kliznu dole . Savršen let sa nogama naprijed .
I pad je let
Zapravo klizanje niz bujicu kiše , koja u tren smoči njenu samrtnu vjenčanicu , kroz koju se probi nagost i ružičastost savršeno skladanog tijela . Prisutni odaslaše u kišu jednoglasno i uskomešano:
-Joj !
Nesrećnica udari o ćebe , ko željezni klofač u tepih , zateže ga , pokosi trojicu , ono popusti . Čebe je odbaci na onog , četvrtog sa krvavim srcem u rukama , što joj ljubav u dockan čas nuđaše .
Njih dvoje postadoše svjetlost i nestadoše .
Mojsije je ljut i zaviruje se ispod ćebeta , iako zna da nisu tu .
-Koji od vas dvojice konjina nije držao kako treba ?
Lenji molećivo gleda u Debu , ko veli , ne mogu još i govor držati . Deba se cereka i sa smiješkom odgovara :
-Ih , kaki si . Vazda na nas dižeš neku frku. Nismo ti mi ništa krivi . Ona je . Ko je tjerao da leti . Pod jedan . Nisi vidio da je ona u poslijednjem trenu naskočila na Dobrog . Pod dva . Kao da je htjela da ga povede sa sobom . Pod tri . Jes ga vala naskočila . Ko jahačica u finišu takara . Pod četiri . On ništa , samo ja zagrlio i čvrsto je drži , ko najveći levat . Pod pet . Ja bih ludaču namah zvekno , sve da je sa petog ili jedanaestog skočila . Pod šest . Joj , jes dobra , pojo bih joj nešto ko sjeckani burek , bar tako razmišljam , ali ona heknu po njemu i nema ih . Hava . Pod sedam . Načisto puhnuše . Pupa hava . Pod osam . Jes , vala ovo žensko , prava koka zraka . Taka ljepota da nam ubije havera. Nema tu nikakve poetike licencie. Neka mu. Hoće on mutiti na sve strane.
-Daj ba ,Deba uduni , matere ti . Nije ti ovo nabrajalica o anamo onoj ili capinu .
Tišina bi bila mukla , da kiše ne lije , munje nebo ne paraju , zmije grme i Mojsijeve oči ne sijevaju . Sve se u kišu zavilo, oni ne miču. Očekuju nešto, dunjaluk sa njima. Neko bi rekao , vidi hablečina ne umiju se sa kijameta skloniti.
Nedugo potom , Mojsije se prenu.
-Eso pali makinu . Idemo. Znam gdje su .
Okreće se Omi i Herci .
-Vi ste krivi za sve . Da ne dođoste , sve bi bilo u radu . Prorijedili ste havu svojim udisajima . I poremetili sekunde svojim sljepilom i umorom . Eso vozi nas našem gradu , polako i pažljivo ,a najbrže što možeš . Kiša lije , on je na rukama nosi . Oboje su helać i dibidus mokri . Ona manje , on više . Ali uskoro će se to promijeniti . Ako odocnimo najebali su . On misli da je spasio . Nije ga briga za sebe . Možda uspiju , ako stignemo na vrijeme . A vidim da nećemo.
Eso htjede da upita :
-Kako znaš ?
Lenji mu prstom šareti :
-A-a, i a.
Deba neodređeno prevodi :
-Ništa ne pitaj , luda , takarli bez takara noć. Sve ti je Eso moj zapisano u onim zvjezdama što se nikada ne vide . Ove što ih insan svako veče kuži su navlakuša . Oblanda . Da se insanski hajvani zablenu u tu ljepotu i da ne vide dalje od nosa . Nego uključi brisače do daske , možda nas poguraju . I ne znam što tegarimo ovu mrcunu sa sobom . Evo ga hrče , a ono dvoje riknjavaju . I to je njaka poetika scientia . Mrtvac hrče , ljepota se gasi . Da nismo u žurbi sad bih ti reko da samo zeru prikočiš , da Lenjeg isprcam kroz vrata , da se riješimo balasti i brže plovimo po ovom kijametu.
-Zamorila me ta priča i grlo mi osušilo , morala bih malu pauzu napraviti .–Tebi grlo suho , a šta misliš kako je meni budali, koja ti o budalama pričam.
-Ne reče mi što ti i Herco više niste skupa ? Kakav je belaj napravio ?
-E vala ne sazna šta je bilo . Ne ove ture . Ti bi da ja glasnice trošim , a valja mi na kraju večeri zapjevat jednu . Samo za nas dvije . Ili neću , nego pustiti jednu što mi se godinama mota po duši i rovari ko lud kamen ili sihre . Što ti ne bi ispričala kako te Dobri zvekno ? Hajd’ , dobro , ispravljam se ; što ti ne bi ispričala kako te ubro ili kako ste vas dvoje vodili ljubav prvi put . Prvi put je epopeja ili vehto lipsanje . Nema treće . Vidim po tebi da je to bilo ovo prvo i malo pride toga . Osjećam to i dobro znam , kako to sa Dobrim ide.
Ja je gledam , malo sumnjičavo i zaprepašteno . Ona i Dobri ko bi reko . Zar mu Herco nije jedan od dražih mahalaša . Skoro da sam uvrijeđena .
-Ne budi , blesa . Ja i Dobri odakle ti to ? Šta aneće hudoj ženi pasti na um? Znam da mu se sviđam i da me poštuje . Ali ja sam mu samo ženski drug . Uvijek me je pomalo izdvajao . U početku sam bila počašćena . A onda kad sam skontala šta radi , bila sam ljuta . No , brzo me prošlo . On mi je stavljao do znanja da ono što ne mre biti , neće biti . A tako je i bolje . Nemam ja srca viška i za bacanje , pa da ih svaki mahalaš , pomalo ledi i svoj dio leda nosi , a meni sante ostavlja . I nikad ne mislim šta bi bilo kad bi bilo . Jer znam kako to sve izgleda . Harco me naučio . Svemu i preko toga . Jedino mu srce u takaru jako , a prema meni slabo . Bilo . I biće . Njegovo je proklestvo neprebol . Moje mirenje sa bolom .
Zagledam se u nebo . Mjesec plovi , zviježđe žmirka , povjetarac lahori , đule mirišu , dušeci su mekani i udobni . Lela Jela Jelena i ja merakljiski zavaljene , pijuckamo kurvoazije , žmarimo slatko i pušimo život . A njih nema , pa nema.
Ne proklinjemo jer nam nije dato . Dato nam je da imamo , pa nemamo . Ja imam neka nadanja , Lela Jela Jelena je izričita . Kaže :
-Nisam ga ja prekrižila , ni srce moje , ni duša . Ljubav naša je prejaka . Nikad on neće odseliti iz njih . Tu je njegov dom . Ali ponos je sve zakapijo lancima i katancima i u čeličnu seharu turio , a ključ u vulkansko grotlo bacio . Gorimo , ali ne dosežemo ključe , da se oslobodimo .
Ponekad mislim da je mnogo puteva Gospodnjih , koji ka nama vode . A mi najčešće biramo upravo onaj pogrešni , koji nije naš . A od nas samo jedan put vodi . Ili dva , ako bolje raztmislim . Jedan vodi u život , drugi u smrt . Trećeg nema . Zapravo ima , ali taj dođe poslije smrti i zavisi od činjenja ova dva prva puta .Samo ponekad pomislim da ovi tvoj mališa , ima mnogo više od dva puta kojim hodi . Nemoj misliti da je to dobro . Ni tebi , još manje njemu .
Gledam ga ovih pet godina koliko se znamo . Nije on tužan , osim poneked kada se zagleda iza zviježđe . Rekao bi čovjek da ne gleda , već čeprka iza , kao da nešto traži . I čini se , kada to nađe da postane tužan .
I odluta . Jedini od mahalaša on nekud stalno luta . I vraća se . Sekund pogrbljeniji . Tren tiši. Dlaku umorniji i upravo za tu dlaku bjelji . Ne sijedi on . Samo ja vidim kako mu se dlake boje. Po povratku sa tih svojih puta , od Jedinog datih , samo nam kaže :
-Dobri ste vi , najbolji .
Blesane potapše po ramenu , nas grlice , tako nas zove , primi za ruke , stavlja ih na usne , pa na čelo i opet tako . Njih ne gleda . Znam da to nije dobro i da on zna ono što oni ne znaju . Nas sa nježno gleda i kaže :
-Život je lijep , grlice mile . Saznaćete jednom . Sakupljajte lijepe uspomene . One su danas rijetkost .
Sa tih lutanja bi nam uvijek poklone donosio . Ništa skupocjeno , ali uvijek osebujno . I uvijek bi donio i nakoliko kašeta kurvoazijea i ž'tanki .
Navikli se mi na njegove rituale i mirnoću . Izgurao bi barska bife kolica . Na njima iće i piće . Znamo on ih spravlja ili priprema . Znao je kako i šta ko voli .
Prvo bi uzeo flašu kurvoazijea , zagledao je , obrnuo , okrenuo i nasuo svima prst srednji , položeni , do pola visine i nasuo u kristalne čaše . Prvo one lijeve do srce za naša srca . Zatim bi nasuo onu izdvojenu , desnu desnu čašu , nevjernu , lutaličku . Uzeo bi kutiju žtanke , blago bi pomilovao celofan do se Ciganka probudi . Onda bi nježno , sasvim blago odvojio celofan . Ciganka bi mu zaplesala . Otvorio bi kutiju , svakome ponudio , pripalio ih . Podijelio pića i sjeo . Podigao bi čašu i ciknuo gutljaj . Đardin bi zapojio milinom od coktaja
-Molim vas grlice mile , pristavite sofru , blesani su vam gladni , a ja sam zeru umoran .
I kako da ga ne voliš malena . Svakom od nas je davao sve i više od toga . I svi smo mu značili sve . Zapravo kad bolje razmislim nije nikoga imao osim nas i svih onih grlica , nama poznatih i nepoznatih.
Nikad ništa nije tražio za uzvrat . Ne za sebe . Za druge jeste . Kad god bi taj neko trebao pomoć , on je stizao davati i moliti se .
Ti se sigurno pitaš zašto ti sve ovo pričam ?
Misliš da sve znaš . Nešto znaš , ali mnogo toga ne znaš . Kada pomisliš da si sve naučila , i počinješ da žališ , dolazi kraj . Zato ne srkleti , ni u čemu . Sve će biti onako kako treba da bude . Pa voljela ti to ili ne . I polako sa učenjem . Neznanje pa spoznaja je najljepša moguća stvar . Mnogo spoznaja i život postaje neiznenađujući i dosadan .
Pričam ti bona , da mu oprostiš , sve što misliš da mu možeš zamjerati . Olakšaj mu . Težak teret je njemu nanijećen . I samoća , mila , mnogo samoće u koju tek djelići tvoje svjetlosti u nju mogu prodrijeti .
Samoća
Eto i ovu nesrećnicu je on spašavao .
Imao je šesnaest godina kada je upoznao. Ona dvadeset jednu. Bila mu je velika ljubav i sebična postala . Htjela je sve , a on tek dijete u odrastanju i pri nauku . I već duboko usamljen , na stazi koja vodi do mnogobrojnih puteva koji bježe jedan od drugoga , a svi su njegovi i svima mora proći .
Nakon godinu i po, dvije ona je njega napustila , jer je težila nečem višem , Nije imala strpjjenja , Dobri joj je bio nezreo , previše je vjerovao u bajke i ljubav. Suviše djetinjast i sanjarski zagledan u nebo.
Slutim da bi on podigao ruke u visini ramena , okrenuo dlanove prema nebu , zatresao malo ramenima ,pustio jedna suza u desnom oku , da visi a crvena je i nikada ne pada .
-Oprosti mi . Pokušavam , trudim se ali mnogo toga ja ne znam . Naučiću , Mila . Valjda , ako mi je suđeno .
Kada je dostigla to više , ono je odvelo iz njenog , našeg Grada čednosti i srce joj je napuklo . Ostalo se naslućuje . Ono što je dostigla bilo je ozbiljno i dosta vodnjikavo i nije bilo njenoj duši dostatno . Srce na jednoj strani , čezne za dvorima , Malim Princem i njegovom nježnošću , ljubavlju i djetinjim čarolijama , a ponos je preči da mu se vrne . I tone ona . I tone on . I tone svakog dana sve dublje i sve dalje . Niko nema da joj ruku pruži . Dobri je par puta posjetio , kada je kući bježala i u njihovim mahalama mir tražila .
Pravila se da je sve dobro i da joj nikada nije bolje . Oboje znaju da lažu , ali im njen ponos ne dozvoljava da prave riječi kažu . Ona ne želi da se ponizi i moli pomoć , on ne želi da je ponizi i ne nudi joj pomoć , samo kaže :
-Ako ti nekad bude trebala neka pomoć i ljubav samo zovi , ljubavi moja jedina , ja ću ti doći . Ti nemaš drugi domosim ljubavi u srcu mom .
Nikad ga nije nazvala . Doli jednom , veče prije nego što se ovaj belaj desio . Nije ništa progovorila . Bio je to huk mećave bez tona . On je znao da je to ona i zato je odletio u pomoć, i mene zamolio da mu mahalaše pozovem u pomoć . I zato nije spavao sa tobom , da te ne povrijedi.
Htjedoh da pitam…
Ona mi stavlja prst na suta i kaže :
-Ne žuri sa pitanjem . Insan je stvoren od žurbe . Kada ti sve ispričam biće ti jasno , da je on samo dijete, koje ima svoje poimanje časti .
Uze viljušku , žustro udari i razgrnu tulumbu , pa je prepolovi, pa je učetvrti i uosmini, stavi zalogaj u usta i kaže :
-Upravo onakav kakav treba da bude . Sočan, nabrekao i sladak. Kolač mislim , da ti mozak ne bi krenuo stranputicom.
Takva su vam mahalska djeca . Samo se igraju.
-Nije samo da se igramo , bona. Svašta nešto radimo . Samo lijepe stvari . I čuvamo tajne koje nas najviše bole . I nikome ih ne pričamo . Imamo mi neki blesavi kodeks šutnje .
Daj pusti nam ovu kasetu , ja je ponjela , znam da ti nemaš vakih za plač , nešto što miriše na naše blentovije .
Pustim , slušam skamenjena i plačem…
Sačuvaj tajnu ljubavi moja…
Ovi iz mahale baš umiju da rasplaču .
-Oduljila ja ko Šeherezada , a i srce me počesto boli od kada sam djevojčicu i Hercu izgubila . Ispričava se Lela Jela Jelena .
-Evo sada će ponoć , a oni tvoj baš u ponoć , veče prije nego će belaj biti , sanjo san da ona jadnica leti i pada . Da , on ruke pruža da je uhvati , i lomi ih , iz ramena mu ih čupa , ali ne može da je zaustavi . I ne boli ga . I on sa njom pada na travu , i ona na jedan jedini kamen kilometre ukrug se nabija glavicom lijepom i u krvi umire na njegovim skršenim rukama .
On se budi u znoju i suzama , ne može ruke pomaknuti . Slomljene su . To se samo njemu čini i on sam sebi prijeti:
-Nemoj je pustiti bleso jedna , da ti opet kroz ruke klizne .
Razmišlja šta da se radi . Nema se tu puno šta mudrovati . Ispod pendžera , ispod balkona gdje će letjeti neku zamku treba postaviti . Ali ne može sam . Treba mu pomoć.
U to telefon zvoni , javlja se Mojsije i reče mu :
-Znam šta si sanjo . I ja sam . Samo u mom snu je nas četverica u ćebe faćamo i sve će biti dobro , mada će nečijom greškom ukrivo odskočiti i ti ćeš najebati. Dibidus . Skoro pa skroz , bezbeli , možda i naskroz , ako te ta drotulja ,oko koje se natežeš , ne spasi . Ako to ne učini , onda ti mogu reći da si tek tada najebo ko žuti . Eto tako ti stvari stoje . Pa ti vidi šta ti je raditi . I da znaš , ni mi te ža . Hoš ti mnogim stolicama svoju jednu kičmu poklanjati .
-Dobro , dobro . Zaslužio sam . Nego samo onu dvojicu , najblentavijih pozovi . Nikog drugog . Grlice pogotovu . Nije to za njihove oči . A i kako ćeš se , ba , pored njih koncentrisati .
Ti se to jutro uspavala ko mlada poslije takara , samo što ga ti nisi fasovala , već se u našeg merhuma zaljubljivala i sretnila. Taki ti je on . Ni jedne o ljubavi ne govori , a ti se do za vrata zaljubljuješ i pizdiš . I čekaš da te mlatne .
Kad si ono vidjela da taksi za ugao zalazi i kad si kavonoz vode preko praga , ko da je veliko ribanje , zalila , oni su već bili na po puta . Ti si mogla samo sjesti na beton , plakati i moliti da ti se Dobri vrati .
A on negdje po kiši , sav slomljen sa nesrećnicom luta . Onaj tvoj Eso juri da nesreću spriječi. Mojsije navigava , Deba konta kako da Lenjeg isprca iz auta , jer je zalego i spava ko da se ništa ne dešava .
Posrčući odmakao je Dobri par kilometara . Sredinom ceste , najsigurnije je , da ih nešto ne satare i vodi malenu nazad , domu svome, u Grad čednosti . Tamo im je mjesto i lijek . Ne zna se da li je to svjesno ili nesvjesno mislio , ali je uporno bez zastoja , nogu za nogom vukao .Teturao se i klecao , a nju je čvrsto u rukama nosio , na srce je naslonio , da joj ono pjesme ljubavne pjeva. Tepao joj i govorio :
-Ništa se ne brini Mila , sad smo zajedno . Sve če butu dobro.
Nemoj me ništa gledati , kaže mi Lela Jela Jelena , Tada još nije bio tvoj i još ti nije dao da ga ubereš . Sada valjda i znaš zašto . Mahalska čast i poštenje .
-Gotovo je – kaže Mojsije – kasnimo pola minute , iza prve su okuke , sada na njih auto ide . Okerapit će ih , iz voleja ko Musa keseđija Miloša Obilića. Džaba on ide sredinom džade ; okuka je , kiši i klizavo je.
Dobri vidi auto i zna da neće moći zakočiti i da ih neće mašiti . Okreće mu leđa , da zakloni ljubav , da auto njega spuca .
Đardinska kiša
I Eso vidi , okuku su upravo prošli , na cesti dvije pokisle sablasti stoje , njima okrenuti . Oboje su bijeli i mokri ko da su oni kiša . On stoji , svjestan da vremena za bilo šta nema , čvrsto je zagrlio i ne pušta . Pogrbio se . Auto škripi i koči . Malo kasno , ne uspijeva , posklizava i udara Dobrog postrance .Klasični bodiček . Ovaj pokleknu , ali se ne da , jer u ruci blago od kristala ima . Neće mu se sada polomiti . Ne dok je on živ. Auto zastade , na nogama i leđima , prilike u bijelim , sada već u ritama.
Dobri kleči , vidi se , jedva . Onda sjede . Na auto se naslanja , ljepotu u rukama drži , čvrsto i šapuće joj nešto . Jedino Mojsije zna , to je njihova davna , ljubavna pjesma , što su je skladali dok su prvi put ljubav vodili .
Polako izlaze iz kola . Eso hoće da odleti ka nesrećnicima , Mojsije ga priječi . Kaže mu :
-Ne diraj ih . Njima je tako , kako je . Ni dobro , ni loše . Ako ih dotakneš , prekinućeš ih ko grančicu , zauvijek . Sada oni ljubav vode . Anđeosku .
Deba ga pogledom pita :
-Jel je stvarno takari ?
Mojsije odmahuuje rukom ko veli :
-Nikad ti pameti nećeš doći .
Deba ramenima sliježe ko da mu odgovara:
-Šta ima ako se malo natakare . I ja , kad bih trebo mrijeti , volio bi sa takara na pute gornje krenuti.
Uto se Lenji iz auta izvlači i pita :
-Ko koga takari .
Osjete da ih Dobri gleda , smješka se , usne mu se razmiču i kiša im donosi :
-Hvala vam .
Sklopi oči i usni .
Spavaju dva insana , dvije ljepote u bijelom blesave , krvave i mile . Nije im to trebalo , po ovoj kiši ; konta Eso .
A opet razumije ih . Mladost ludost . Valjda će izić na dobro .
Spavaju dva anđela , svuda kiša oko njih , a na njih više ni kap ne dolijeće . Prelijepi su . Iako su usnuli , ima se osjećaj da bi svaki čas mogli poletjeti . Toliko u bjelini i vlažnosti liče jedno na drugo , da Eso mora da pita :
-Jesu li njih dvoje brat i sestra ?
Mojsije i ne progovara , ali svi ga razumiju
-Eh , što ti je život . Bili su jednom toliko bliski , ko što ni jedan brat i sestra nikad neće bit .
Dođe hitna , Esin kompanjon u njoj . Eso u Mojisija gleda , ovaj odmahuje glavom i prilazi mu:
-Samo još deset minuta . Nego jami se gitare , idemo im praviti društvo.
Uto stiže fićo . Herco vuče Omu za uho i prijavljuje Esi :
-Nije htio da vozi sredinom džade . Kaže boji se da ne naleti na Dobrog i onu padavicu . Zna da će ih neko spucati , ali ne zna jal’ on , ti ili neko treći . Kako su njih dvoje ?
-Vehto , on malo vehtiji , iako se smješe .To o ljubavi sanjaju , koju više nikad niko neće moći skrpiti . A možda ni njih .
Izgovara to Eso , iako ne zna odakle mu te riječi izviru . Zna nisu njegove . Da nije mahalaš postao?
Eto to je to. Ostalo znaš bolje od mene.
Ne znam šta je sa njom bilo. Ništa i svašta. Tvoj drugi drot , Oma i moj nesrećnik je drito u Sarajevo u Koševsku bolnicu , na Plastičnu hirurgiju odveli. Da li radi prekih potreba ili zato što je ona nekad tu bila glavna sestra , to ti ne bih mogla reći. U svakom slučaju mislili su da će oni na plastici naći najbolje rješenje za Nesrećnicu.
Ostalo pitaj Dobroga. Ja znam neke mahalske priče koje su iuvijek i vake i nake, dibidus oprečne. Ili još bolje pitaj Frku Frkicu. Ona sve zna. Bojim se da će ti Dobri nešto smuntati i neodređeno kazati, bojeći se da te ne povrijedi.
Da je bila pametna , a bila je prepametna; da je bila strpljiva , e to vala nije njena odlika, Ti i ja se ne bi nikad srele, ne bi balavile i ne bi pričali o ovome jer se ne bi zbilo. Htjela je sve i to odmah, a to rijetko kome bude dozvoljeno. Valja to zaslužiti. Eh , taki su ti ljudi, bezrazložni.