Ljubavi,
stupi na stazu mojega vrta.
Prošeći uz gorljive cvjetove što se tiskaju pred pogledom tvojim. Ostavi ih iza sebe pokatkad zastavši zbog neke slučajne sreće koja, odmah zgasnuvši, poput nenadanog čuda zalaza zablista.
Jer ljubavni je dar stidljiv, nikad imena svojega ne zbori, leprša skriven sjenkom, širi groznicu sreće prašnjavim putom. Prestigni ga ili ga zauvijek izgubi. Ali dar koji se može dosegnuti samo je krhki cvijet, ili svjetiljka treperava plamena.
Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste
Ja ne zabranjujem nista.
Sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
Mozes da izmisljas.
Mastas,
Da radis sve naopako.
U njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
– ostaje zauvek tako.
Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
Sme se sve sto se ne sme.
I sme se vise od svega!
Jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.
I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrci blize zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako
Izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
I sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.
Kažu da se danas zavrtio i pristavio datum 25. Jul / Srpanj 2019. godine , mjerene sunčevimregulama i ekspozicijama u koreografiji vatikanske inkvizicije.
Danaske čitav dan do ponoći je je 206. den ove godine , koja se sve više tanji.Još uvijek nismo skontali zašto svakii dan počinje i završava tačno u ponoć .
I niko živ nam nije mogao objasniti uzašto je ponoć 24 00 kada se završava dan 00 00 kada počinje novi dan. Mrtvi nam takođe još uvijek ne odaju svoja znanje i tajkne . Nisu levati . Odmah bi nas proglasili vidjelicama.
Nama malo , ali sasvim dovoljno nelogično da se 24 00 i 00 00 dešavaju i istom trenu. Eh , da nam je moći i dogovor vidjelica iz Međugorja da bubnemo koju glušpos’ a ljudi se natakare i povjeruju nam.
Izgleda da nam neko debelo podmućuje i veže mali mozak u čvor. Kontaju da veliki nemamo jer pušimo sve što nam natakare.
Ako je vjerovati , po nekim proračunima , stiže nam , taze i mubarek 159 no-novcatih dana do kraja ovog respektabilnog stađuna.
Šta ste razvalili žvalje do poda?
Jašta je nego respektabilna , kao i svaka druga godina.
Od silnog respekta svake godine zalegne hejbet , na priliku . 60-tak miliona insanskih havjvana normalnom rikknuću. A riknućima izazvanih velikim demokratskim silama ne mere se stati u kraj ni iz brojit.
I oni nama sve što se rodi mora i umrijeti.
E baš i ne mora.
Monstruozni gospodari života i smtri , sve sami fašisoidni arijevac ljudima odrežuju načine na koji će nestat:
Neki crknu , recimo od gladi. Neki riknu napriliku od macola , kama i drvosječkih sjekira,
Jopet neki crknu kao protjerane izbjeglice , bez doma i porodice. Neki skončaju u paklu napalm bombi, a neki jednostavno nestanu u igri nestašnih radiioaktivnih atoma .
Daklen , po pitanju ućerivanje pučanstva u smrt odavno se otklonilo od dosrojne , pristojne ljudske smrti. To je vrlo jeftina i neprofitabilna smrt.
Što bi poete rekle:
-Smrt je smrt!
U prevodu :
Umro ili rikno, crkno ili krepo , svima natakarenim isti najpravedniji sudski konzilij zasjeda.
A na današnji dan se zapisalo:
Najbolje znana ljubljena jedva je vidljiva
Ali njena se pratnja pojavljuje u haljinama otužnim
Da bi oduzela sve tijelu i ostavila sve srcu
Prva je i sama zatočena
Kao na dnu dana crnog, lažno sunce od munja
Kao u svježoj travi uporan potok
Najljepša ga sniva gdje vid je uzaludan
Bez koprene, bez tajni, ali prisan razlog
Sve snage mog žvota bez ijednog napora
Ali njene pratilice, ali njene slike gomilice
Češljaju se umiljato i brzaju trkom
Njene slobodne grudi miješaju ulicu s vječnim
I njene draži opravdavaju jedinu moguću ljubav.
Rastvorih te kao ružu
da bih vidio tvoju dusu
a ne vidjeh je.
Ali sve okolo
– krajolici zemlje i mora –
sve, unedogled,
bi krcato
beskrajnim i životom živim
pB
Pun duhovne ja lutah žedi
Pustinjom što mracna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmedi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje cuh u nebu sila,
I andeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promice kroz moje usne,
I jezika mog grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mac
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plac
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
”Proroce ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeci po moru, zemlji,
Recima žezi srca ljudi.”
Postoji sigurno neko
Ko me jednom ubio
A zatim otišao
Na vrhovima prstiju
Ne narušivši svoj savršeni ples.
Zaboravio me položiti na krevet
I ostavio me da stojim
Svezana čvrsto
Na putu
Sa srcem zarobljenim kao i pre
S očima nalik
Na njihov odraz u vodi još čist.
Zaboravio izbrisati lepotu sveta
Oko mene
Zaboravio sklopiti moje oči gladne
I dopustio im tu pustu strast.
Tvoja se blijeda kosa talasa
Izmedju mirisa tvog tela
Ko zastava nestašna i bela
Čija svila na suncu bjelasa.
Umorno bijuci kroz krike
Napjev bubnja kog voda osvaja,
Od prošlosti srce se odvaja
I, šireci vale tvoje kike,
Juriša, penje se – pijani borac
Kroz močvare krvi, – da zabije
Tu zastavu zlatnu najhrabrije
Na taj nacin i bakreni dvorac
Gde, kad nehaj cjelu je ogrne,
Plačna Nada gladi se i svija
Dok ni jedna zvezda ne izbija
Kroz noć crnu poput mačke crne.
Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.
Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile i otišle,
dok sam spavala one su digle sidro
i otišle su sve
(a ipak
san je tako divlji,
treba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).
Ali dok sam ja spavala
oni su otišli u rat…
I sada –
kome da pišem?
A mogla sam da budem
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.
Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.
Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim.
Ali stvar nije u tome.
Ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
jer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.
A ja nisam unajmila posadu
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, ćuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.
Danas je Ponedeljak 24 Jul / Srpanj 2023. godine rskontane po Hrišćanima,
205 dan je ove godine, a preostalo je još 160 blještavih dana do kraja ovog lita.
Pritisla sparina neka, pred apokaliptične vrućine . Ne da nam se baljezgat, a moramo.
Navikli pučanstvo/narod/raju na gluposti.
Kontamo malo gluposti nije ništa u poređenju sa mnogo , ili nezamislivo mlogo gluposti.
Moramo se pohvaliti ; mi smo sitna buranija po pitanju glupiranja.
Od našeg glupiranja glava ne boli , a i nema zakonsku regulativu.
Znači ušlo vam u uho, ili izašlo iz njega vaš problem.
Ne garantujemo da vam ponekad nešto ostane u malom mozgu, ako vam ga nisu isprali. U tom slučaju duplo golo. A duplo golo je uvijek jazuk ili zijan.
Velikog kao da nemate , svakodnevno vam ga ispijaju i ispiraju , oni koji imaju zakonsku regulativu i prave velike pljaškaške gluposti (?) na uštrb onih koji ne mogu opepelit slobodi i jednakosti.
Što bi Antoaneta rekla :
-Ko im kriv što hljeba neimaju . Nek jedu kolače.
U prevodu:
-Svako jede hapicu koju su mu u njegovom toru zakuvali.