Category Archives: Magazin

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem reči detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
Usnu na kojoj se mrve kolači.

Da imam nebeske tkanine vezene,
zlatnim i srebrnim svetlom ispletene,
tkanine plave i zagasite i tamne
od noci i svetla i polutame,
ja bih ih rasirio pred tvoja stopala:
Ali siromasan sam, imam tek snove;
Raširio sam snove pred tvoja stopala;
Hodaj nežno jer hodaš po mojim snovima

Od utorka do subote je
Pustinja sama nepregledna.
O, dugi preleti! Na sedam
Tisuću vrsta – strijela jedna.

I laste kada su letjele
U Egipat vodenim smjerom,
Četiri dana su lebdjele,
A ne taknuše vodu perom.

Ja sam bijedno zrno pšenice na putu
djevojke koju volim.
Ja, koji bijah
poput lava hrabar i ponosan,
sada sam malen slavuj u krošnjama,
koji tiho pjeva svoje ljubavne pjesme.
Nazad na vrh Ići dole

Obožavam tvoje runo koje je savrčeni trugao

Božanstva

Ja sam drvoseča jedinstvene prasume

O moj Eldorado

Ja sam jedina riba tvoga sladostrasnog okeana

Ti moja lepa sireno

Ja sam alpinista na tvojim snežnim planinama

O moji silno beli Alpi

Ja sam bozanski strelac tvojih tako lepih usta

O moj toliko dragi tobolče

I tegljač sam tvojih noćnih kosa

O lepa lađo u kanalu mojih poljubaca

I krinovi tvojih ruku zovu me znacima

O moja letnja bašto

Plodovi tvojih nedara sazrevaju za mene svoju milinu

O moj mirisni voćnjače

I podižem te o Madlena o lepotice na vrh sveta

Kao luču vaskolike svetlosti

avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklu

jedan se policajac krsti
pred katedralom

jedna katedrala od čipaka

jedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba

u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse

jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice

u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri

jedan visoki kongoanac
što liči na kengura
umire javno
od nostalgije

oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena

jedan se pijani nemac seća
poljakinje marije kazinske
koju je ljubio
1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi

jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući jedan ljubavni par
kako se grli

Najsrećniji dan taj – i minute drage,
koje još pamti moje srce svelo,
uzvišena nada gordosti i snage,
sve je odletelo.

Rekoh li: i snage? da! tako bar mislim;
vaj! sad su sve to sećanja daleka!
To prividi behu u danima milim –
nek prolaze, neka.

Hej, gordosti, kakva veže nas još sila?
Nek se odsad druga čela guše
pod otrovom koji na mene si slila –
smiri se, moj duše!

Najsrećniji dan taj – i minute drage,
koje predosećam – i kojih se sećam,
i najdraži pogled gordosti i snage,
prošli su, osećam.

Al’ kad bi ta nada gordosti i snage
vratila se s bolom koji duša ova
spozna još onda – ne bih čase drage
doživeo snova!

Jer na njeno krilo stalno sve tmurnije
dok je lepršalo – pade
neka bit dovoljno jaka da ubije
dušu što je dobro znade.

Što se više približuje meta,
Dan kada se razrešimo zemnog jada –
I brzi bol vremena – bole zada-
Sve vidnije taštine su ovog sveta.

Sebi kažem: rastavlja nas sudba kleta!
O ljubavi ne zborimo više sada.
Zlo života ko sneg dođe i otpada.
Mi ćemo se osobodit svih tereta.

I mir tu je: jer ni nade biti neće –
Nade koja sve nas vara tako večno:
Dušu, osmeh, suze – sve što život kreće!

Mi vidimo da je često zalud muka
Da lečimo ono što je neizlečno
I da zalud uzdiše se, zalud kuka!