Oči uvijek traže svjetlost
U tamnoj sobi
traže svjetlost svijeće
U noći na modrom nebu
gledaju u mjesec
Ako slučajno neki oblak
svojom sjenom mjesec zakloni
Tad male tačke u oku svoj sjaj
hoće da povežu
sa sjajem neke zvijezde
Gdje god da se nađu
srce i misao čeznu
da im kroz putanje
struji svjetlost
I
Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju…
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.
Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.
Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.
Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
– Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.
II
Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
– Vetrovi što se ruše s norveških bregova
Šaptali su ti reči opore slobode;
To dah jedan što ti guste svijao kose
Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;
Slušao ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.
To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.
Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
– Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.
III
A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.
Danas je Srijeda 3. Maj / Svibanj 2023. godine.
Ovako se dani prepucavaju:
122 dan je privremeno diskvalifikovano. Neko bi rekao : tužno, a svi su bili prelijepi, zaboravljajući da se svake godine vraćaju sve ljepši i noviju. Sve do jednom. A tada …
Uh! Uh!
Mnogima ne bi bili u cvrčećime kožama.
Ne znamo kakvu nam sudbu nose slijedeća 243 ovogodišnja dana
Ljudi se prave jako pametni, olako ih shvataju. A dani poklope milione onih , koji kažu lako ćemo, koji ne vide ljepote svakog pojedinog dana i ne uživaju u njima.
Eh, da je to neka druga poklapa bilo bi to prelijepo,nježno, emotivno i nadasve ljudski, jedno obećavajuće radovanje i bliskost.
Oni koji vole svaki dan , kao dio božije blagodeti imaju milostivu pomoć i sreću što su sudionici nečeg jedinstvenog i čarobnog.
Što bi poete rekli:
-Poklapali se vi ili ne poklapali isto vam se piše.Bićete poklopljeni.
U prevodu.
-Čudna je ta poklapa. Niko nikad nije ostao nepoklopljen. ‘vako il’ ‘nako.
Imade vas mnogo – ta ko bi vas mogô
izbrojati,
svijeh znati?!
Imade vas mnogo bogatih gospara,
sa srebrom i zlatom, milionim’ para.
Dvori vam se velji u visinu dižu,
ali nikad, znajte, do neba ne stižu, –
U nebu je vječnost, u njima je nije,
vrijeme će da ih sve s prašinom skrije.
Imade vas mnogo sivih sokolova!
Riječi su vam jače od burnih valova,
al’ sokoli nikad ne puze, ne gmile
ni onda kad na njih jurnu groma sile,
A vi znate, znate, oj “sokoli s riječi”,
puziti kô crvi, sred prašine leći,
ostaviti braću nek ih dušman tare,
samo da stečete “obećane dare”…
Imade vas mnogo sa blagijem likom,
e bi rekli: o zlu ne mislite nikom,
e bi rekli: da ste s neba anđô pravi,
što istinu ljubi, koji boga slavi,
al’ u duši vašoj ništa drugo nije
do crnog demona, – tu se zlobno krije.
Imade vas mnogo… Kakvijeh vas nema?!
Ali vas je malo
kojima je stalo
do naroda svoga
tužna, paćenoga.
Malo vas je, malo sa poštenja da se,
sa vrlina vaših imena vam glase;
Malo vas je, malo na braniku prava,
malo vas je glava, –
Malo vas je, malo sa srcem u grudi,
malo vas je – ljudi!
Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja shto nad ljutim vrtlozima plove.
Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k’o veslima na obadve strane.
Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.
Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.
Kad uveče je pošao uz brijeg
on reče: – Posla imam,
i ne čekaj me. Vani snijeg,
sve bijelo je. I zima.
Na ulici kraj kioska
popije čašu s nogu
zamišljeno promrmlja:
Da poslovi, što mogu…
Pozvonio je s ulice:
– Ti spavaš? Reci,molim.
– Ne, ja ne snijem.
– Nego šta?
Odvratila je: – Volim.
A vratio se jutrom,
tek dvanaest sati prođe,
U sobi se osvrno
ko u šumu da dođe.
U šumu crnog drveća
i krošnji na putu,
i zavjese su crne sve,
i mrak u svakom kutu.
Fotelje stoje uokrug
u tmini kao nijeme…
I odjednom vidje,
kad otkrila je tjeme:
ni ona sama ne zna još,
a možda znat ne želi –
u zlaćanoj kosi ima već
i jedan pramen bjeli.
I dodirnu je prstima
i odjednom je znao
čije je zlato prošlu noć
za svoju skitnju dao.
Upitala je:
– Što je to?
on reče:
– Snijeg je pao.
pB
Iza sveg ovog, želja da se bude sam:
Koliko god nebo postajalo tamno od pozivnica,
Koliko god sledili odštampana uputstva seksa,
Koliko god se porodica slikala pod zastvom –
Iza sveg ovog želja – biti sam.
Ispod svega tog, čežnja za zaboravom teče:
Uprkos lukavim naporima kalendara,
Životnom osiguranju, tabeli plodnih dana,
Skupom gnušanju očiju pred smrću –
Ispod svega tog čežnja za zaboravom
ona
moja radost
priprema se 🙂
da ljubnem je
ja
njena sreća
u krilo moje pada
sa osmijehom
gleda me
polako
prati
svaki
moj mig
želi da zna
što je to
vuće
ka meni
približava se
njena
pametna glavica
ljubiti želi me
zauvijek
želim je
zauvijek
polako
nježno
da mazim je
ljubim
dovjeka
ona
zove se
Nekada sam i vas na koljenu cupkô,
i donosio vam slatke šećerleme,
i ljubio dugo vaše plavo tjeme,
i čelo, i lice nevino i ljupko.
No dani su prošli k'o rijeka nagla,
k'o trenutni snovi, kao puste varke;
Sad na vašem licu sjaj mladosti žarke,
a na mome jesen i turobna magla.
Ja znam, vaše srce sada vatrom gori,
moje hladna zima okiva i mori;
Vaše oči sjaju k'o dva neba plava,
a moje su mutne kao magle sinje…
Mladost, ljubav, oganj, sve u grobu spava –
po kosama mojim popanulo inje…
Kad se raskomada srce moje
u tisuću dijelova,
opazićeš, mila moja,
da svaki dio ljubi.
Kao tisuću čitavih srdaca,
punih cjelova.