Ljubomoran, nemiran,
ali ne od onih grubih,
voleo me je kao svoje kosti,
ali moju bijelu pticu ubi
da ne pjeva o prošlosti.
O zalasku uđe u moju sobicu:
“Voli me, smej se, piši stihove!“,
a ja zakopah veselu pticu
iza starog bunara, pokraj jove.
Obećala sam da neću plakati,
ali srce svoje pretvorih u stene
i čini mi se da su svi moji sati
ispunjeni pjesmom ptice ubijene.“