Autor
Hajro Šabanadžović
Đardinski velovi Cvijetni vodopad II
Jesenju nemiri Oblaci u tirkiznom krajoliku
Proljetni mozaik / Triptih II Zaboravljena čednost
Pretežno violetno ljeto Zimsko talasanje
Cvijetna mladost Ona u vrtlogu proljeća
Čekajući razvedravanje Proljeće kao krhkost
Ona u velovima Oda prirodi
Povratak stvarnosti Djetinji đardin
Pitaš me zašto sam ostajem na zelenoj planini,
Smiješim se u tišini, dok mi duša slobodno luta.
Potok nosi pupoljak breskvinog cvijeta u nepoznato,
Odvojen od svijeta ljudi, imam svoje nebo i zemlju.
Zaboravi prošlost
krive ljude
ne osvrći se
pred tobom
đardin ljubavi cvijeta
ti si krhko čedo
što u mome srcu sni
izbriši zašto
samo pruži ruku
zabroravi kraj
snovi tvoji
na krilima djetinje mašte
dozvaše slike čudesne
mnoštvo slika
u kojima čuvah ljubav
samo za tebe
o jedina
Avec le temps
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
On oublie le visage et l'on oublie la voix
Le cœur quand ça bat plus
C'est pas la peine d'aller chercher plus loin
Faut laisser faire, c'est très bien
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
L'autre qu'on adorait, qu'on cherchait sous la pluie
L'autre qu'on devinait au détour d'un regard
Entre les mots, entre les lignes et sous le fard
D'un serment maquillé qui s'en va faire sa nuit
Avec le temps tout s'évanouit…
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
Même les plus chouettes souvenirs
Ça t'a une de ces gueules
À la galerie, je farfouille dans les rayons de la mort
Le samedi soir quand la tendresse s'en va toute seule
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
L'autre à qui l'on croyait, pour un rhume, pour un rien
L'autre à qui l'on donnait du vent et des bijoux
Pour qui l'on eût vendu son âme pour quelques sous
Devant quoi l'on se traînait comme traînent les chiens
Avec le temps va, tout va bien
Avec le temps…
Avec le temps va, tout s'en va
On oublie les passions et l'on oublie les voix
Qui vous disaient tout bas, les mots des pauvres gens
“Ne rentre pas trop tard, surtout ne prends pas froid”
Avec le temps…
Avec le temps, va, tout s'en va
Et l'on se sent blanchi comme un cheval fourbu
Et l'on se sent glacé dans un lit de hasard
Et l'on se sent tout seul peut-être mais peinard
Et l'on se sent floué par les années perdues
Alors vraiment, avec le temps on n'aime plus
Vremenom
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Zaboravljamo lice i zaboravljamo glas
Kad srca više ne drhte
Nema se više šta reći
Morate to pustiti, jer je lakše
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Onaj koga smo voljeli, tražili na kiši
Onaj kojem smo čitali u pogledu
Između riječi, između redaka u zjenicama očiju
Nježne zakletve koje noću šeću ulicama
S vremenom sve nestaje …
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Čak i najljepše uspomene
Sve izgleda čarobno
U galeriji, pretražujem staze smrti
Subotom uveče, kada nježnost odlazi sama po sebi
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
Onaj kome ste vjerovali i u najsitnijim stvarima
Onaj koji je nudio vjetar i nakit
Za koga bi prodali dušu za nekoliko novčića
Ispred kojih smo se mazili kao psi
Vremenom prolazi , i to je u redu
Vremenom …
Vremenom sve prolazi
Zaboravljamo strasti i zaboravljamo glasove
Koje šapuću riječi siromašnih ljudi
“Nemoj se vratiti kući prekasno, nemoj se smrznuti .
Vremenom …
Vremenom, prolazi, sve prolazi
I osjećamo se kao bijeli umorni konj
I osjećamo se smrznuto u krevetu sudbine
I osjećamo se usamljeni , usmaljeni kao slikari
I osjećamo se prevareni sa tim izgubljenim godinama
Stvarno, vremenom ljubavi više nema
Prevod Hajro bleki
Maza
Autor : Vedad Šabanadžović
Fragment iz romana Ona spava
On me malo podigao, u zagrljaj privukao, okrenuo mi glavu prema sebi, pogledao u oči. Vidjevši njegove oči, shvatila sam o bolu o kojem govori. To sam ja vidjela svoju bol u njegovom pogledu. on je moj upijao. Znam da ga je boljelo isto kao mene.
A on? On se samo smješio. Mili Bože koja je ljepota, ljubav i nježnost bila u tom djetinjem pogledu.
A onda sam u zakutcima očiju njegovih vidjela slike i počela vrištati.
Vrištim, jer slike su takve da ih mogu gledati samo ako jaučem.
Slike su takve da ih ljudsko oko nikad nije vidjelo.
Slike su takve da se pitam kakav ih to um može smisliti
Vidim dječicu i žene poderane odjeće i krvave
Vidim djecu ali ne i dječije sjene
Djeca ta ništa ne znaju vrište i plaču
Pa se umire i nešto traže
Malena djeca su to
Njih nema ko da vodi
Znam da su izgubljena
Žene ne vrište samo svoje skute poderane i krvave skupljaju
One su svjesne , svoje su rane odbolovale
I samo sjenu svoju traže da se smire i odu
Dječije sjene su još tužnije
Od onih najtužnijih bez očiju.
Djeca mala hode
Hode i plaču
Traže roditelje svoje
Čak i ne znaju da su mrtva.
Ponekad se skupe
I hoće da se igraju
I samo što počnu
Sjete se roditelja
Il’ vide krv
Na grudima
Na ručicama
Na stomačicima
Na nogicama
I počnu da vrište
I vrište I vrište
I vrište
Pomoć traže
ja ne znam kome zborim ali vrištim
o,prokletnici
čujete li vrisak dječiji
proganja li vas bol dječija
Dobri moj oprosti mi na grubosti
Ali moram, zaista moram
Vrištati i kleti
zajedno sa djecom
I vidim u tom zakutku kako Princ Mali na koljenima kleči, Bogu, svome ,Jedinom se moli :
-Oče moj Milostivi pomozi ,prekini bol i vrisak, to se više ne može podnijeti , a ja ne znam kako pomoći.
I onda licem, ovog djeteta nebu okrenutog,ovog krhkog bića što pored mene sjedi, opet kanu samo jedna suza krvava, ko najkrvaviji rubin što blista na svjetlosti i pade na moje lice.Peče me i hladi i klizi do usana, pliva preko jezika. Nije slana , ko nektar slatkasto je kisela i umirujuća. I drugi put vidim, posve jasno,koliko je moja bol samo odraz sleđene djevojčice.
Mnogo , mnogo je valera
u nježnosti koja k nama leprša
a tebe sanjam ljepotom dana
oprosti mi , docnim
ipak mnijem ,
stići ću na vrijeme
obećavam
valcerom do čarolija
pupoljka bijele ruže
koja cvjeta mirisom ljubavi
Sama, sjedim tako danima
Sama, sama iznad prozora
Zašto mi se više ne javljaš
Zašto kad znam da si tu
Nisam, nisam se zaljubila
Ako, drugog sam poljubila
Zašto za me više ne pitaš
Ja sam te izgubila
Živim, sa svojom tugom, živim
Ako odeš drugom,
Uvenuće ružmarin
Živim, sa svojom tugom, živim
Ako odeš drugom,
Uvenuće ružmarin
A i ja ću tad za njim
Hajde da plivamo do mjeseca,
da se vinemo uz plimu,
da prodremo do noći koju grad skriva svojim snom
Ljubavi, zaplivajmo večeras, jer nas je red da plačemo
u kolima kraj okeana na nasoj stazi mjesečevog zraka.
Hajde da plivamo do mjeseca,
da se vinemo uz plimu,
da se predamo svjetovima koji nas čekaju i zapljuskuju.
Nema više sumnji ni vremena za premišljanje,
mi smo već kročili u rijeku mjesečevog zraka.
Hajde da plivamo do mjeseca,
da se vinemo uz plimu,
pružaš mi ruku, ali ja ne mogu da te vodim;
Lako je voljeti dok tako kliziš
toneš u vlažne šume na našoj stazi
mjesečevog zraka.
Danas je Petaak 14. Novembar / Studeni 2025. vrlo darovite godine .
Vako su vam se podjelili dani : 318. daun do iduće godine, 47 up , pa daun do kraja ovog ljeta.
Godine ko godine . I dani ko dani. Lete ko leteće letelice na leteći pogon ,ne mre ih čovjek ni pomirisati kako treba. A i kako bi? Zadeverali ga nekom žurbom , ne m're glavu dići. Radi, rintači, beri lovu, preživi, ganjaj posao, mrzi, zlo sij…
Nema onog polahko požuri. Tada je dan trajao dvadeset četiri sata i bilo ga je , aman , sasvim dovoljno za sve rabote. I tada su bila takarli vremena, ali ne ovakva , na suvo takarli. Ono lud zbunjenog i usput zbunjeni blesavog. Ne zna se ko je blentaviji.
Prije se znalo ko koga takari. Sve je bilo podređeno rodnom takaru. I znalo se , utikač i utičnica su uvijek bili muškog i ženskog roda. Turiš ono u ono i sve je u redu. Mislimo ono strujno muško u ono električno žensko, oliti utikač u utičnicu.
Ne mere se ništa lijepo deseti dok ne ukantaš ono u ono. Muško u žensko. Nema muzike i mašina ne mješa. Kako ćeš šta ćuti i vidjeti, ili oprati veš ako ne turiš utikač u utičnicu.
Danas se pogančeri osilili pa više ne znaš ko je muško , a ko žensko. Čeprkaju izmet jedno drugom. Više nisu ni pogančeri. Sada su govančeri. Smrde na govna, govna jedna. Ne može im od smrada normalan čovjek prići. Žigosali sebe govnima za sva vremena. Na danu razdvajanja njima neće biti potrebna knjiga. Oni su se smradom i neljudskošću žigosali.
Ogadili nam se načisto, da moramo odmah pod tuš da se ne opoganimo.
Što bi poete rekli:
-Stanovnike Sodome i Gomore u pržun namah.
U prevodu:
-Da nismi vjernici , rekli bi sve pogančere macolom treba zatuć’, da se što prije pržuna dohvate.
Ali nismo mi sudije.
Oni su sami sebi presudili.
